Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ЛРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

10

су се опет клонили метафизичких дискусија о евреи човјека и свијета, те су своја запажања проширивали на етику и право. Отуда постаје разумљиво, зашто су многи филозофи тог времена почели размишљати и о праву. Али не само то, писали су и трактате о проблемима из правке науке. Може се рећи, да се управо у етапи природное права филозофија почела видно удаљавати од сколастике и религије, а наука о праву постала дисциплином, која je доживјела свој најбујнији процват. Од тог времена образовало се и заједничко подручје филозофије и права. Почела се, найме, обрађивати правна филозофија као посебна дисциплина науке. Из те етапе потјече Лајбниц (Leibniz) (1646 —1716), који je поред/филозофије и математике обрађивао и право. Написао je неколико правних трактата, у којима je проширио право и на подручје морала и тако створио појам iustitiae universalis, а да се ипак није могао еманципирати од „onhe мудрости божје“. Освртао се и на хисторијски развој. Али га je, нажалост, објашњавао принципом континуитета, а не законом о јединству супротности, без кога се ни природни ни друштвени развој не би могао суштински схватити. Хуго Гроцијус (Huig de Groot) (1583 —1645), који je био правник, теолог, хуманист и хисторичар, такођер je стварао у оквиру природног права, настојећи, да некако усклади природу и божанску концепцију права, Заслужан je за развој грађанског права, а и зато, што je у корист капиталистичке прекоморске трговине положио темељ међународном јавном праву. Његову науку популаризирао je Пуфендорф (1632 —1694), који je био познат и по томе, што je своја „Елемента природног права“ преписао из скрипата професора Ерхарда Вајгела (Erhärt Weigel) из Јене. Остала би празнина, кад се међу филозофима природног права не би споменуо и Томазијус (Thomasius) (1655 —1728), који je писао о божанској јуриспруденцији, основима природног права, рационалистичкој филозофији и етици, дакле о свему, што je спадало у обујам природног права. Природним правом бавио се и филозоф Кристијан Волф (Christian Wolff) (1679 —1754). Он je, прецјењујући логички елемент у природном праву, основао методу логичког схематизма, коју je касније Јеринг (Ihering) шаљиво назвао „јуристичком математиком“. Но и поред тога, постала je „јуристичка математика“ популарна у примјени права и тиме помогла развоју правног позитивизма, чији се утјецај у примјени осјећа још и данас. Ова плејада великих умова у ери природног права завршила се Кантом (1724 —1804) и'Хегелом (1770 —1831). Све оно, што je слиједило иза њих, било je само препричавање њихових поставки или још и горе враћање на старо. Иако Кант и Хегел нису били 1 по струци правници, оставили су сваки по једно снажно дијело из филозофије права. Заједничко им je, да су заузели став према логичном схематизму и сколастичким методама, које je Кант звао и „педантеријама“. За ове се мислиоце може рећи, да су у своје вријеме били једини, који су основали правку филозофију и тиме подигли правку науку на виши степей развоја.