Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНЛЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

14

начелу поштеног промета. Овдје морал долази у сукоб са грађанским: правом гдје постоји друго правило о застари потраживања. Тако на једној страни важи позитиван пропис о застари потраживања, а на другој страни гледиште Кантово и схваћање промета, који у застари чини продор. Ова супротност може се објаснити само тиме, да начело поштеног промета узмиче у извјесном случају пред фактором времена, који има своју посебну законитост и који je главна база за регулирање многих односа у грађанском праву. Најзад овај случај, проматран са гледишта опћенитости, показује и то, да се правки поредак не може свести на. систем конгруентних правих начела, како се то мисли у апсолутизму. О застари говори Кант у посебном поглављу. Али je ни ту није повезао са досјелошћу, одакле би добио лице и наличје једног института. Ипак: je истакао поштење у посједу, које се поред осталога тражи и за досјелост, Повезивање застаре са досјелошћу показало би узајамност, гдје је. застара једном узрок досјелости, а други пут досјелост узрок застаре. Узајамност узрока и послједице уопће за цијело збивање налазимо истакнуту тек код Енгелса. Кант je обрадио само етичку страну грађанског права, па je стога и разумљиво, зашто je његову материјалистичку страну оставио по страни, те узајамност узрока и последице није ни споменуо. Везу позитивног права с етиком Кант je проматрао и с гледишта. „симплифицирања“ грађанског права. Тако je он у „Критици чистог ума“ подсјетио на „стару жељу, да умјесто бесконачне многоврсности грађанских закона дође до примјене самих њихових принципа односно до симплифицирања законодавства“. „Симплифициравье“ само je формална послједица Кантоне жеље, да се право повеже са моралом. Буржоазија, кад je дошла на власт, одбацила je ово гледиште у виду правног позитивизма, али га je социјалистички поредак опет успоставио у виду материјалистичког гледања на право. Због великог ауторитета у филозофији Кантово настојање вршило je значајан утјецај на хуманизирање грађанског права, али тек тамо од првог свјетског рата дал>е. Из Кантовог редуцирања грађанског права на његове принципе извели су касније правници тзв. „теорију о правом праву“, тј. право, које he ceпримењивати и мимо ваковских прописа. Ова теорија јавила се као нека реакција на правки позитивизам, који je ишао ка прегомилавању прописа, заборављајући на ону познату оријенталну мисао, да „обиље прописа значи уједно и обиље протупрописности“. Али од ове теорије било je слабе користи, jep je позитивизам стајао чврсто на гледишту, да je право само оно, што je поредак прописао и тимеодбацио сву Кантову етичку инфилтрацију права. Позитивизам био je без вриједности за праву филозофију, али се ипак одржао као нека режимска експлоататорска идеологија. Теорија о правом праву није била прихваћена ни у науци, jep je игнорирала етику, а етика je била главки инструмент, којим се можедопуњавати грађанско право. По Канту повезивањем грађанског права с етиком изражава се и „законитост слободе“. На тај начин слобода je такођер израз права, jep je право супротност неправа, а свако неправо каже Кант ■ — запрека je.-