Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАНТОВО УЧЕЊЕ О ГРАЂАНСКОМ ПРАВУ

15

слободи. А то произлази управо из поставки грађанског права. Вриједност слободе je и у томе, да она уздиже човјека над природну изрочност и тиме му даје посебну друштвену вриједност. Ова вриједност манифестира се човјековом личношћу, која се опет y грађанском праву изражава помоћу индивидуалности. Грађанско право познаје и йндивидуалност ствари. Но та индивидуалност je такођер ради човјека, кад он стјече односно напушта извјесну ствар. Према томе индивидуалност код ствари je деривативна, док je она код човјека увијек оригинарна. Тиме, што je Кант у индивидуалности односно у слободи видно уздизаае човјека над природну узрочност, даје наслућивати, да се он интуитивно, бар мало приближио закону о израстању друштвеног поретка из аегове материјалне базе, а да до истицања те везе није дошло. По Канту,, а то je израз друштвеног живота и данас, није слобода нека самовоља, већ израз координације и коегзистенције, које произилазе из правног поретка и на тај начин омогућују човеку живот и рад у заједници. То je слобода у правном смислу, коју je Кант још појачао својим учењем о етици. Кант je у слободи видео „принцип сугласности између слободе_ моје воље и слободе свакога другога“. То je слобода у етичком, а поКанту и у правном смислу. Кант je дао о томе и своје етичке формулације. Тек уздижући се над природну узрочност човјек je могао ући у сферу „етичког законодавства“. Тек у тој сфери он je у могућности, да себи поставља „максиме,, тј. принципе из субјективних разлога“ и да их претвара у „категоричке императиве, кад те максиме могу важити и као неки опћи закон“. То je подручје етике, како jy je Кант формулирао за потребе природног права. Могло би се рећи, да тек од Канта добива природно право искључиво етички вид. Слобода, коју je Кант формулирао за науку природног права, има. свој корјен и у стварности правног поретка. На основу ае развио се цијели низ давнашњих манифестација у поретку. Управо по томе добила je свој смисао свијест о дужности, самоодговорност, криваа у грађанском, породичном и кривичном праву, па и гријех у разним религијским тезама. Слобода одлучивааа je принцип, на коме се заснива, не само правки, већ и друштвени поредак за разлику од примитивног друштва, гдје основ одговорности није ишао даље од узрочности. То je било оно стање, које je Кант означио као субетичко стаже. У погледу слободе, коју je Кант уздигао на степей „етичке законитости“, ипак он није остао цосве досљедан. Силажеае на ниже учиаено je код „кућне дружине“, коју Кант третира адекватно служинским редовима свог стољећа. Ипак није ишао до крајности, jep je заузео гледиште, да je ништав уговор, којим би се нетко одрекао своје слободе. Овдје je Кант само у мислима спасавао слободу „кућне дружине“, иако je у пракси аеговог времена било друкчије. Али у погледу оних, који су постајали робови због учиаеног злочинства, Кант je остао на гледишту свога доба, слично као велики ум Аристотелов, који je ропство у широком обујму дакако такођер сматрао нечим природним.