Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

180

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

цуска од краја прошлог века посвећује посебну пажњу и негује све већу Љубав према личном (моралном) праву аутора. У том правду дала je такође свој знача јни допринос Италија, залажући се енергично за нормативно регулисање и признање личног (моралног) права на међународној дипломатској конференции у Риму. У ствари, њена делегација je за то израдила и поднела посебно образложен елаборат који je са пуно убедљивости, искуства и ауторитета заступао њен познати стручњак за проблеме ауторског права, Едуардо Пиола Казели (Caselli). Отуда се у земљама континенталног система, на првом месту међу чланицама Бернске уније, све више учвршћује уверење о потреби заштите и развитка личног (моралног) права. У томе cè дошло до несумњивог напретка, тако да се данас у овом кругу земаља, чија га законодавства изричито предвиђају, лично (морално) право аутора сматра основним елементом ауторског права. Према континенталном схватању, ауторско дело постоји чим je створено без обзира да ли je објављено. Оно, дакле, самим актом стварања постаје објект ауторског права и ужива пуну правну заштиту. Англосаксонска концепцией „моралног права”. Закони о ауторском праву англосаксонских земальа ( Copyright ), чијем систему припадају углавном Велика Британија и Сједињене Америчке Државе, не садрже одредбе о заштитй личног (моралног) права,-У САД није призната чак ни доктрина као таква на којој би се евентаулно заснивала заштита личног, моралног права. Англосаксонском систему je стога непозната заштита „моралног права", регулйсана у склопу закона о ауторском праву. Међутим, из тога би било погрешНо закључити да у земљама англосаксонског система не постоји кикаква заштита личног (моралног) права. Напротив, она постоји али je слабија :ер се ке заснива на непосредној норми ауторског права већ на ошптим правйлима грађанског права. Англосаксонско схватање у тежиште ауторскоправне заштите ставља објављено дело. То долази отуда што англосаксонско право ( copyright ) пружа у начелу непосредну заштиту самом делу а тек у другом плану његовом аутору. Према томе, у питању je тзв. реална заштита која се у општем интересу пружа делу као објекту a која скоро потпуно изостаје према творцу дела као субјекту. Англосаксонско право има, дакле, за циљ да заштити- вредност искоришћавања духовне креације a њеног творца само као сопственика односно као лице овлашћено да je искоришћава (7), без обзира на његово својство ствараоца. Из тога произлази да-овај систем поклања првенствену пажњу и придаје већи значај не стварашу већ објављивању дела. Као последица тога, англосаксонском законодавству о ajTopcKOM праву остала je непозната заштита личноправне (моралне) компоненте као посебног елемента ауторског права али je зато ньеговим одредбама признато првенство имовинскоправним овлашћењима аутора, Суштина англосаксонског система je дакле у томе што он у тежиште ставља само дело (принцип реалне заштите). На тај начин, ауторскоправна заштита постаје слична систему заштите проналазачког права a овлашћења аутора скоро су изједначена са правом на патенте (8). Према томе, прописи о аутор-

(7) A. Françon: ор. cit. р. 215. (В) М. Jâibnh; Закош! о ауторском праву (САД Велика Британија), публикапија Института за упоредно право, серија Е број 16, с. 3 и сл.