Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

181

оком праву штите само објављена дела a необјављена дела уживају слабу и незнатну заштиту по прописима општег грађанског права ( common law). Англосаксонски систем, између осталог, карактерише и непотпуна заштита по обиму jep се не протеже на све конститутивне елементе личног (моралног) права. Обухваћена су само три елемента: право на објављивање дела (publication, divulgation), право на признанье ауторства ( droit à la paternité) и право на поштовање ауторове личности ( droit au respect) (9). Међутим, у том погледу није отишао даље ни континентални систем. Врло мали бро националних закона, међу којима треба нарочито истаћи француски закон од 1957, предвиђа за све конститутивне елементе личног права. Кад се узме у обзир да je основни смисао англосаксонског система и.зражен у реалној заштити која првенствено има у виду објављено дело, дакле објект а не субјект заштите, разумльиво je што се праву објављивања посвећује највећа пажња. Право објављивања задире како у личноправне (моралне) тако и у имовинскоправне прерогативе аутора. Како мисли Вилием Штраус ( William Strauss) (10), често je право објављивања једног дела сматрано пре имовинским правом него једним од елемената личног (моралног) права. Зато, ако се од стране англосаксонског система придаје већи значај праву објављивања, то je стога што се оно више оцењује кроз призму имовинскоправних прерогатива него у свойству конститутивног елемента „моралног права”. Међутим, објављивање ауторског дела задире и у личноправна и у имовинскоправна овлашћења аутора (11). Важно je напоменути да Велика Британија, као чланица земаља Бернске уније, несумњиво под утицајем принципа Бернске конвенције и националних закона земаља које су јој пристугоlле, све осетније одступа од англосаксонског схватања личног (моралног) права, приближујући се континенталном систему (12). Због тога англосаксонска концепција има енглеску и америчку варијанту. На тај начин, Велика Британија, рекло би се, стоји на средини између два супротна схватања заступљена у англосаксонском и континенталном систему, тако да се теоретски од првога удалује а другоме се приближује (13). Међутим, она je у заштити личноправних овлашћења остала доследна примени свог општег грађанског права ( common law). Занимљиво je овде навести да je англосаксонском систему донекле сличай систем Швајцарске. У случајевима повреде личноправних (моралних) овлашћења аутора, швајцарски закон о ауторском праву од 1922, у чл. 44; у погледу заштите „моралног права”, упућује на опште прописе грађанског права (Code civil чл. 27—29) и на одредбе Закона о облигацијана (чл. 49) (14), којима су заштићена лична права грађана. После ратификације бриселског

(9) A. Françon: op. cit., pp. 183 seg. (10) William Strauss; Le droit moral et la protection des droits personnels de l’auteur, »Le droit d’auteur«, décembre 1955, p. 176. (11) Dr. Erich Schulze: Rechtsprechung zum Urheberrecht, Bundesgerichtshof Zivilsachen, 12. (12) Françon: op. cip., p. 182. (13) R. F. Whale: La nouvelle loi brltanlque sur le droit d’auteur, »Le droit d’auteur«, juillet 1957, pp. 125 seq. (14) Strauss: op. cit., p. 186.