Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАНТОВО УЧЕНЬЕ О ГРАЂАНСКОМ ПРАВУ

17

претјеране жеље за уопћавањем, тј. тражењем „законитости“ проширио и на право. Тај рационалистички став ocjeha се и онда, кад Кант објашњава неке појединости из грађанског права, као нпр. правичност и стање нужде. И.ма у његовој Метафизици права и једно духовито успоређење, гдје ce каже, да je правичност право без принуде, a стање нужде принуда без права. Али се тиме није ништа објаснило, као што се није објаснило ни на другом мјесту, гдје се правичност и стање нужде називају „двојбеним правима“. Ова гледишта показују, да Кант, и поред тога што je уводио етику у грађанско право, није се потпуно ослободио правног формализма, по коме су и правичност и стање нужде стајали ван правног домашаја. Међутим ситуација je данас друга. Правичност je толико ушла у грађанско право, да партиципира и на ваљаност правног односа; исто тако и стање нужде има данас своју правку базу. Али нешто слабију, jep се оцјењује само по „природи ствари“. Према томе Кантово гледиште о правичности и стању нужде има само хисторијско значење. Кант je у парентези напоменуо, да он правичност разматра објективно. Но заправо он ју je објашњавао субјективно као што je и правилно кад je казао, да je правичност право, коме недостају „увјети потребим суцу за оцјену захтјева“; у метафорском изразу правичност je за њега „нијемо божанство, које се не може чути“. Но ипак се то „божанство“ током времена чуло, јер грађански судац расправља данас и о критерију правичности, чим оцјењује важен>е неког правног посла. Кантов субјективизам треба овдје проматрати само са гледишта права. Субјективистичко објашњење подигло je правичност на висину етике, што je у Кантово вријеме кад je правки формализам стајао чврсто на својој позицији значило велики прогрес. Но данас je емпирија створила у грађанском праву цијели низ стања из човјекове интерне сфере, које оцјењује судац, док je некад важило за њих принцип: de internis non iudicat praetor. Међу та стања спада и правичност. Из свега се види, да je Кант негодовав на правки формализам, иако га се није могао потпуно ослободити. За супротност између формализма и правичности он се позива на прастару девизу: summum ins, summa, iniuria, али не покушава, да je хисторијски објасни. Он се задовољава тиме, да ову супротност разријеши помоћу „суда савјести“. Супротност између правног формализма и правичности објашњава Кант и неким примјерима. Тако се позива на штете, које je нетко претрпио од диспаритета између номиналне и унутрашње вриједности новца. Кант je узео примјер из финансијских криза, које су у његово доба харале Европой и упропаштавале људе без поштеде. Данас су такве штете уређене правним правилима, а Канту није преостало друго, већ да апелира на „суд савјести“. Овдје видимо Канта и као човјека, jep не остаје изолиран у свои филозофском кабинету, већ негодује на економске неприлике, од којих његови сутрађани трпе. Из овог негодовања произилази и његова дефиниција новца. По Канту није новац циљ приграбрл>ивања већ средство,