Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

18

АНАЛИ ПРАВНОГ Ф АКУЛ TETA

којим ce међусобно обрће рад људи, а то je дефиниција, која би нашла мјесто и у данашньем поретку. У погледу стања нужде Кант je признао значење прастарог закона, да „нужда мијења закон“. Али je ипак на другом мјесту додао, да „не може бити нужде, која би чинила законитим оно, што je неправо“. Кант je овд je истакао етички оно, што се данас објашњава научно, найме, да има случајева, гдје je протуправна штетна радња и штета, као што има и случајева, гдје je протуправна само штета. Стање нужде спада међу ове друге случајеве и зато се о одговорности у стану нужде одлучује од случаја до случаја односно по природи ствари. Што се тиче уговора, Кант их je рационалистички класифицирао на три трупе: добротворни уговори, теретни уговори и уговори о осигурању. Иако je вјеровао у снагу рационалистичког систематизирања, о чему смо већ говорили, ипак није набројио све трупе уговора, којих заправо има десет; а исто тако није споменуо ни међууговорне односе, којих je у промету далеко више, него елементарних уговора и ко je je тек новија наука почела обрађивати. Класификацију уговора провео je Кант са два гледишта. С објективног гледишта уговор je састављен од двије стране: промитента и акцептанта, а са субјективнога од три стране; промитента, акцептанта и кавента, разумијевајући под овим посљедњим органа, који принудно извршује уговор. Ова класификација није успјела, јер „кавент“ није уговорна страна, већ орган принуде, који спада у подручје извршног, тј. јавног права. Кантова класификација подсјећа на питање, које je покренуо још Кристјан Волф, найме да ли принуда спада у појам субјективног права или je она посебност изван њега. Кант, који je изучавао Волфа, морао je знати и за то питаше. Али како није у њега улазио, свакако му није придавао неку важност. Ово питаше спада у логички схематизам, који Канта није интересирао. Кант je говорио и о појединим уговорима. Али их није обрадио у цјелини, јер то не би ни одговарало евреи шегове книге, Код купопродаје се зауставио на супротности између чуваша својине и обавезе најма, те се одлучио за принцип, да најам не зауставља извршење купопродаје. Кант се овдје опредијелио за фаворизирање својине, дакле за гледиште, које je супротно данашњему. Има и других уговора, које Кант спомише. Али само као одраз поретка, па зато се о шима овдје ништа посебно не може казати. Интересантно je гледиште, које je Кант развио о насљеђивашу. Данас je насљеђивање посебан правый институт, који спада међу апсолутна права. У Кантово вријеме није била позната категорија апсолутних права и зато je он приближио насљеђивање стварном праву, а то je гледиште путем Цајлера ушло 1 у Опћи грађански законик. Још je интересантнија структура насљеђиваша, коју je Кант дао, нажалост, у веома кратком приказу. Да би се истакло самоопредјељење субјеката, природно право je свагдје, гдје je то било могуће, рјешавало поједине односе на бази воље (уговора), не само у грађанском праву, већ и ван шега. Познато je, да се на бази уговора у то вријеме објашњавала