Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАНТОВО УЧЕЊЕ О ГРАЂАНСКОМ ПРАВУ

19

и сама држава. Тако je Кант унио волу и у насљеђивање, опоручно као и у ванопоручно, Кант je овдје пошао од гледишта, да поједини оставилац, био он опоручан или ванопоручан, има вољу да расположе оставином у нечију корист. На другој страни постоји воља насљедника да оставину прими. Према томе постоје овдје двије вол>е, које се међусобно допуњују у погледу исте трансакдије. Кант je те воље посве правилно назвао „симултаним вољама“. Смисао стјецања на основу симултаности je у томе, да није потребан никакав формалан акт ни уговоран ни вануговоран, већ се узима, да je нетко стекао корист, чим постоји нечија воља за то, а да он ту корист и не мора претходно да прихвати. Из хисторијског права позната je нпр. fassio, по којој je нетко стекао бесплатну намјену, да je није морао претходно и прихватити. Слично je уређено даровање у француском праву, а у нашем поретку уговор у корист трећега. Иста мисао садржана je и у ванопоручном насљеђивању, гдје се предмјева (iuris ас de iure), да je нетко своју оставину хтио намијенити другоме. Свакако да тај други мора бити прописом одређен, а ако их je више, опет мора постојати пропис, како he се оставина између њих дијелити. На тој бази може се поставити и разлика између опоручног и ванопоручног насл>еђивања. Код опоручног насљеђивања воља je изражена формално, док се она код ванопоручнога легално предмјева. На страни наследника такођер постоји предмјева воље за пријем. У томе je его објашњење насљеђивања на бази симултаних воља, које je Кант дао још пре 166 година, а које има своје значење и данас. Кант je дао психолошки смисао насљеђивања, који треба разликовати од смисла, који насљеђивање има у производним односима. Економски смисао насљеђивања дао je Маркс, а Кант je само додао гьегово психолошко објашњење. Правни позитивизам (послије Канта) занемарио je психолошко објашњење права, па je тако и Кантово гледиште пало у заборав, а тако je остало и касније. У уџбеницима насљедног права нитко се није сјетио Канта ни његовог филозофског смисла насљеђивања. Позитивизам je упорно срозавао правку науку, а нарочито ону, која je била филозофски фундирана. У робовласничкој формацији, а и касније у Средњем вијеку знало се за посјед, својину, служности и залог, али се није знало за стварйо право као њихов збирни појам. У живот га je увек тек Хенрих Хајн (Нейricus Hahnius) у својој дисертацији од 1664. Овај појам био je опћенито прихваћен и тако се стародревно „ius quod ad res“ претворило у „стварно право“. Прихватио га je и Кант, те зато у својој „Метафизици права“ говорио и о стварном праву. У Кантово вријеме грађанско се право класифицирало на,обвезно ; я стварно, jep je та класификација одговарала и тадањим производним односима. Међутим каоније, развој производних односа и технике створио je цијели низ нових права, тзв. апсолутних права. Услијед тога дошло je до нове класификације права, на апсолутна и релативна, а то je опет учинило сувишном категорију стварних права, jep су сва стварна права могла ући у категорију апсолутних права.