Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

217

да удовоље овој законској обавези. Зато би са мало више еластичности требало цијенити да ли недаванье алиментације у овако тешким случајевима представља грубо занемаривање и злоупотребу родитељског права, што je законски разлог за његово лишење. У случајевима разведених бракова недавање алиментације малољетној дјеци je скоро и једини разлог због којег суд лишава родителе ньиховог права. Међутим, упоређујући број ставл>ених захтјева у овим случајевима, a који износи 10, према броју стварног избјегавања давања алиментације, који je неупоредиво већи, видимо да ce ова мјера јако мало користи. Уколико се жели на неки начин казнити несавјесни родитель онда се далеко нише користи могућност покретања кривичног поступка. Изгледа да у свијести људи још увијек лишење атрибута родитељског права не представља никакву санкцију, напротив, како смо видјели у наведеним родители! се уопште и не противе ньеном изрицању. IV, Друга мјера предвиђена Основним законом о односима родитеља. и дјеце против несавјесних родитеља je одузимање дјеце, (чл, 19 ст. 2 ОЗРД> за чије je изрицање надлежан орган старатељства. У праксу старательског органа нисмо могли узети увид у једном дужем периоду, што би било неопходно да би се могли добити потребни подаци, и донијети извјесни закључци. Наиме, због реорганизације општина на подручју града Сарајева и због смјештаја архива старатељског органа на разним мјестима, било je технички врло'тешко узети увид у предмете рјешаване у ранијим годинама. Стога смо се ограничили само на двогодишњи период од 1962 до 1964, односно на предмете који су нам били доступни. Старател>ски орган Скупштине ошптине Центар Сарајево у наведеном периоду од 1962 до 1964 донио je врло мали број рјешења о одузимању дјецеод родитеља. Истина, захтјева je било много, али само у три случаја старательски орган je УДОВОЛ.ИО захтјевима. У овим случајевима ради се највише о дјеци разведених родитеља, или ванбрачној дјеци, ко ja се обично налазе код сродника. Разлози одузимања су готово идентични, напуштање дјетета, одсуство сваке бриге и избјегавање обавезе издржавања. Један једини случае имамо гдје je мајка потпуно запустила физички и интелектуални развој дјетета, малтретирала га, остављала гладна и необучена, затварала у подрум, док ce je она свакодневно кретала у лошем друштву и давала лопг примјер малол.етној дјевојчици. Поставља се питанье који je разлог да орган старательства у тако незнатном броју изриче ову мјеру поред великог броја постављених захтјева? Да ли не постоје услови за примјену ове мјере, или се пак због неефикасности њеног дјеловања према несавјесним родитељима старательски орган не користи овом законском могућношћу да казни родитеље који су запустили подизање своје дједе? Симптоматично je да je пракса показала потпуну неефикасност ове мјере. Родитељи према којима je изречена ова мјера нису се жалили на. рјешењу о одузимању дјетета, него су, напротив, често сами тражили ньенодоношење, молили да им се дијете одузме и повјери трећем лицу или смјести у дом. Оваква одлука без сумње погодује родитељима који су окорјели.