Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВЫОГ ФАКУЛТЕТА

218

у алкохолу, проституциям и криминалу. За њих присуство дјетета и брига о њему представља терет. Повјеравање трећем лицу у ствари значи потпуно преношење неких родитељских обавеза на ова лида. Наиме, иако остаје обавеза издржавања она се врло тешко. реализује, јер су ови родитељи у највећем броју случајева тешког имовног стања, а често и без запослења. То je један од разлога који говори у прилог оваквог става органа старательства, дакле, чисто материјална немогућност извођења ове санкције. Из података стављених на расположегье и мишљеља социјалних радиика у органу старатељства јасно се види да je ова законска мјера у постојећим условима неефикасна, и да се са њом не може постићи жељени цшь. Након изрицања ове мјере, односно одузимање дјеце од родителе, она се повјеравају и смјештају код трећих лица или у установе, што захтијева улагање средстава потребних за њихово подизање. Потребна средства не постоје у оном обиму који траже прилике. Родитељи или уопште нису у могућности да доприносе за издржавање одузете дјеце, или су ти доприноси незнатни и недовољни, било за смјештај у дом или код трећих лица. Дотације општине постоје, али оне нису довољне да би се могли ријешити сви постављени проблеми. Произлази, дакле, да je недостатак материјалних средстава један од главних разлога што старательски орган није.у могућности да удовольи захтјевима за одузимање дјеце, иако за само одузимање постоје законски услови. Стога се овој мјери приступа тек онда када je ситуација таква да дал,е задржавање дјетета уз родитеља представља за аега опасност. Наиме, најчешће се ради о дјеци ко ja су већ телико васпитно запуштена да њихово преваспитавање захтијева велики напор, a смјештај у породице, нарочито гдје има дјеце, значи ризик. Ова чињеница, тј. да се изрицању ове мјере приступа тек када нема никаквог другог излаза, када je дијете у тешкој ситуацији, често и васпитно запуштено, указује на немиковно превентивно дјеловање органа старательства, или центара за социј алии рад тамо гдје они постоје. Изрицање мјера лишења родитељског права, или одузимање дјеце од родитеља, као крајње рјешење, не рјешава ствари у потпуности. Чим постоје индиције да родитељи на било какав начин своје право, било би без сумгье корисно када би такве породице биле стављене под надзор ових органа, a дјеци благовремено гружена заштита. Из анализираних случајева, било судске праксе било праксе старатељског органа видјели смо да je најчешћи разлог лишења родитељског права или одузимања дјеце од родитеља, избјегавање рбавезе издржавања, као једног, вида занемаривања родитељских дужности. Један податак нам илуструје само у извјесном смислу родитеље који избјегавају изврхцење обавезе издржавања. Код бившег Среског суда I у Сарајеву у 1960. ставльвна су 84 захтјева за принудно извршење досуђених алиментација, док ce y 1961. овај број повећао на 128. Међутим, ово још није права слика стања с обзиром да постоји велики број случајева гдје један родитель из извјесних разлога не ставља захтјев за извршење досуђене алиментације. Лишење родительског права, или одузимање дјеце, како смо видјели не рјешава проблем „угрожене дјеце”. Стога прецизније одређивање обавезе издржавања, као и висине алиментације je неопходно. Административни начин рјешавања