Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

225

објективан характер. У својој анализи Маркс полази од друштва у целини и односа међу људима поводом обезбеђења материјалних услова за живот као садржини економских категорија. Маршал, напротив, полази од изоловане личности а као садржину економског феномена дефинише психички однос потрошача према добру којим задовољава своје потребе. У његовом систему релативне вредности роба нису одређене објективним условима производње већ субјективним понашањем произвођача односно потрошача. Док су Марксове категорије историјски променљиве, Маршалове имају у основи неисторијски карактер. „Маршалов дуализам сматра И. Лаврач ce показује као неубедљив покушај задржавања класичне традиције y оквиру њему савремене грађанске теорије вредности.” Из свих тих разлога, иако Маршал себе сматра наследником класичне школе, његова анализа објективно представља само наставак (или огранак) маргинализма, на чијим основама и почива. У условима друштвене поделе рада равнотежа задовољства и жртве коју оно захтева добија два аспекта, с обзиром на то да ли човек у систему представља произвођача или потрошача. Као произвођач човек настоји да оствари равнотежу између рада као напора и дохотка као сатисфакције ноју он доноси, док као потрошач тежи да уравнотежи губитак одређене суме новца као жртве и уживања ко je њиме остварује. Обе снаге добијају свој израз на тржишту, прва као индивидуална понуда, друга као индивидуалыа тражња. Укупна сума индивидуалних понуда и индивидуалних тражњи по Маршалу даје тржишну понуду и тржишну тражњу. Пошто je у оваквим условима величина жртве утолико .већа уколико je цена већа, и обратно, то je и количина робе ко ja се тражи, као и укупна сума новца која je спремна да се за њу да, такође функција цене робе. На тај начин општи закон тражње у Маршаловој анализи своди се на оно што je економистима и пре њега било познато да je количина робе која се тражи на тржишту обрнуто пропорционална променама у њеној цени, или, како каже И. Лаврач „количина робе која се у одређеном периоду тражи на датой тржишту повећава се (опада) са сваким падом (порастом) њене тржишне цене.” У складу са тим графички приказ тражње има облик падајуће криве. Лаврач се изјашњава против овако дефинисаног општег закона тражње, како са становишта полазних премиса на којима се он заснива, тако и са становишта начина његовог извођења и закључака који се на основу њега доносе. Иако je значај корисних својстава ствари за привредни живот несумњив, као што je очигледно да се трошеньем употребних вредности po6â задовољавају потребе човека и остварује одређен ниво. материјалног благостања, из психичког односа потрошача према добру не могу се извести критеријуми економске квантификације прсизвода. „Маршал као и модерна грађанска економија уошпте сматра И. Лаврач ове у склопу целокупног процеса елучајне и готово безначајне акциденталије процеса идеалистички надувава и апсолутизује проглашавајући их економски релевантнима као чиниоце каји утичу на вредност.” У Маршаловом извођењу тражње, пре свега, не може се успоставити реална веза између прве две карике у ланцу његовог закључиваша одрицања, односно жртве коју захтева давање новца и индивидуалне тражње. Друго, чак и да се прихвати постојаше такве везе код једног конкретног потрошача, из овако дефинисане индивидуалне тражње не може се извести општи закон тражнье, jep се начин понашања једног субјекта сам по себи не може сматрати законитошћу понашања свих субјеката. Критерији по којима се појединци понашају као потрошачи или произвођачи само по форми представљају облает слободног одлучивања, док су у ствари унапред одређени објективним условима под којима се произволе материјална добра којима они задовољавају своје потребе, а у крајњој линији количинама друштвено потребног рада за њихову производњу, односно укупном количином расположивог друштвеног рада и његовом сразмерном расподелом на поједине привредне делатности. Другим речима, у дефинисању општих економских закона, па и општег