Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

Иван Лаврач: ТРАЖЊА У EKOHOMCKOJ АНАЛИЗИ ALFRED A MARSH ALLA, Економска библиотека, 16, Београд, 1961, с. 285

Рад И. Лаврача „Тражња у економској анализи Alfreda Marshalla” по ■оцени самог аутора je историјско-теоријски спис који нема претензије да да позитивну теорију тражње нити решења извесних проблема теорије цена који су у марксистичкој економској науци дуго били запостављани. Њен циљ je да анализирајући место тражње у систему једног од најпознатијих трађанских економиста с краја прошлог и почетна овог века допринесе њиховом решавању. Ова обимна студија од скоро три стотине страница, писана углавном на основу англо-саксонске литературе, садржи четири дела; врви, „Место тражьье у економској теорији Маршала и његових претходника,” други, „Општи” закон тражње”, трећи, „Анализа закона тражње” и, четврти, „Тражња и цена”. Комплексност питања која су у љима разматрава, као и њихов велики број, онемогућавају нас да се на сваком од н>их лосебно задржавамо. Оквири приказа захтевају да се ограничимо само на праћење опште линије ауторових разматрања. Аутор најпре указује да je у систему класика предмет анализе била производња (и расподела, посебно код Рикарда), док су потрошња и тражньа фдносно размена) биле занемарене. Овакву појаву И. Лаврач објашњава лретежним интересовањем класика за нормалне резултате привреде посматране на дуг рок, Пошто су у статичном систему дугорочне равнотеже • какав су претпоставл>али класични економисти релативне вредности роба одређене условима који владају у производњи, самостална економска дејства потрошнье и размене била су занемарена као секундарна. У грађанској економској науци, међутим, већ од средине прошлог века доминира приступ који полази од рационална алокације ограничених средстава од стране изолованог потрошача као централног проблема економске теорије. Отуда у н>ој потрошња и тражња (размена) добијају примарно место. Жеља А. Маршала била je да обједини један и други приступ и нађе компромисно заједгничко решење. БЬегов компромис огледа се у томе што je насупрот тежње за постизањем максималног задовољења као субјективне категорије ставио тзв. реалне трошкове као објективну основу која одређује количину робе ко ja се на тржишту нуди. На тај начин, како оцењује И. Лаврач, „Вредност je за њега субјективни процес уравнотежаваььа два супротна мотива у животу сваког појединца: жеље за сатисфакцијом, којом влада закон опадајуће граничне корисности, и избегавања жртве и напора којим влада закон растућих реалних трошкова.” Или, како каже сам Маршал, ствари „имају вредност зато што су предмет желье и зато што их je тешко добити.” По мишљењу И. Лаврача овакав компромис je неуспео, како са становишта грађанске тако и са становишта Марксове теорије вредности. Како су истакли неки економисти заступници чисте теорије субјективне вредности, жртва и напор које Маршал третира као реалне трошкове могу се дефинисати као одрицање од нереда, од слободног времена које економском субјекту може пружити исто толико задовољство колико и друга добра. С друге стране, чак и да се ова примедба у целини одбаци, Маршалови реални трошкови дефинисани су као субјективне категорије и немају