Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ЕМПИРИЈСКА ИСТРАЖИВАГЬА У НАШОЈ ПРАВНОЈ НАУЦИ

51

Али, при свему томе немогуће je било избегавање дилеме о одкосу дијалектичког метода и специфичних методских поступака у изучавању права. Та дилема, пак, позитивно je разрешавана већ због тога што нису истицане и практично потврђене супротности и искльучивости, него складно повезивање и међусобно допуњавање дијалектичког, као општенаучног метода, и неких посебно-научних метода, неопходних приликом проучаваньа права. Наиме, није „дијалектизација” (у лошем смислу) довела до занемаривања већ проверених метода. 2. Слично се десило и са историјским материализмом као марксистичком теоријом друштвеног развитка, науком о законитостима структурирања и промена основних људских заједница. Он je постао joui изразитија методолошка основа правке науке. Његове основне категорије као што су: класа, држава, политика, економија, идеологија, право итд. ушле су у оквире правне науке и почеле својом садржином импрегнирати садржину низа основних правних категорија. Све значајнијр поставке, а нарочито поставка о односу друштвене основе и друштвене надградње, уврежиле су се као премисе извођења ужих поставки на терену правне науке, па и оних ко je су формулисане у опсегу конкретно-правних дисциплина. И поред тога што je при томе било изразитог схематизма, па и вулгаризација, несумњиво je тако откриван друштвени контекст права, утицај разних фактора на њега, али и функција права и његових делова у* друштву итд. Beh после десетак година учињен je значајан корак превазилажењем упрошћених контура историјског материјализма од стране марксистичке социологије, опште и посебне, са шеним аналитичким и истраживачким захватима. To je имало и реперкусије на проучававьу нашега права и његових института. Треба констатовати, међутим, да се у конкретним правним дисциплинама испольио и низ слабости третмана и коришћења тих општих категорија. Оне су често биле лишена стварног смисаоног садржаја, формално су преузимане без јасних представа о томе шта значе, на које делове стварности се односе, какве су им историјске релације; оне су употребљаване за поједине делове наше друштвене структуре сасвим неадекватно, некада су остајале прешироке и као празна љуштура реметиле поредак неупоредиво садржајнијих појмова односне дисциплине, а некада се показују чак и уске итд. Уошпте, у мрежи тих категорија крије се понекад неодређеност схватања и конфузија специалиста за позитивно право или за историјско-правне дисциплине, који су склони да неки парцијални под атак или чињеницу поистовете са оним што садрже поменуте категорије. Зато je уследио и парадокс да су баш са интензификацијом коришћења ових категорија наетајале све веће нејасности. Тако се смањује или губи њихова научна операционална вредност. То се нарочито дешава када изостане и минимални напор да се прихвате одређене дефиниције и да се остане при таквим дефиницијама. Из истих разлога често настаје и типична „дисперзија појмова”. 3. Ипак, методолошка основа конкретних правних дисциплина јесте, пре свега, теорија права, односно скуп одговарајућих теоријских знања у Iьима самима или у специјализованим дисциплинама. Преко тих знагьа ди-