Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СОЦИОЛОШКИ ВИДОВИ ДРУШТВЕНОГ САМОУПРАВЉАЊА

249

врше самоуправљање и у поступку којим га врше, а садржина самоуправЈвања састоји се у самим одлукама које и чине суштину самоуправљања. Друштво може више или мавье да се меша, тј. да одређује и облик и садржину или само једно или друго од њих. Социјалистичко самоуправљање, у смислу самоуправл>ања ужих јединица од друштва, спада очигледно, у регулисано самоуправљање, где се друштво (одн. држава) меша и у облик и у садржину његову. Оно, найме, увек одређује облик, као што и ограничава облает у којој се одлуке могу доносити, а у извесним случајевима и -оквир самих одлука. Разуме се, уколико je самоуправљање слободније, утолико су развијеније његове одлуке, које га чине врло значајном друштвеном појавом. Тај знача] je утлавном у томе што се њиме лакше усклађују интереси чланова скупине у односном процесу, што се стога рађа јача солидарност међу њима, што се они осећају слободним па слободно учествују у процесу и самоиницијативно улажу напор који je за то потребан, што je члановима сачувано људско достојанство те je скупина хуманизирана, што се ствара широко јединство погледа на управљање односним процесом, па и на скупину уопште итд. То су оне добре стране које се увек истину кад се самоуправљање узима као најбољи начин управљања. Но, ако се на самоуправление гледа научно, а то значи критички и објективно, оыда се мора исто тако рећи да оно, као и свака друштвена појава и ствар у свету, има и негативно стране, које се такође имају узети у обзир при његовој оцени. 11. Прво питање које се поставља при организацији самоуправљања јесте одређивање јединице самоуправљања, тј. питање којој друштвеној скупини треба допустити самоуправљање, одн. у коју ј единицу треба увести социјалистичко самоуправљање. Нема сумње да ce ово питање не може успепшо решити без одговарајућег претходног социолошког испитивања. Пошто нас овде занима само социјалистичко самоуправљање. то ће само о њему и бити говора. Социјалистичко самоуправљање данас у нас има три врсте самоуправљачких скупина. То су радне заједнице, територијалне скупине и скупине створене неким процесом који не ствара ни једну ни другу од ове врсте скупина, a који облик носи неприкладан назив „реално“ самоуправљање. Главки представник овог облика јесу тзв. друштвене службе, као, рецимо, социјално осигурање!, при чему се скупина састоји од свих социјалних осигураника. Питања која се постављају у вези с овим jecy, углавном, два. Прво да ли су самоуправлением обухваћене све скупине које њиме треба обухватити, одн. које су оне које треба обухватити? Друго, како тачно одредити конкретно јединице самоуправлења, одн. разграничити их једне од других? При том се разуме да ће се овде ова питања испитивати само с тледишта социо логије. Јасно je да се социјалистичко самоудрављање не треба уводити у оне скупине где друштво нема за то интереса, тј. где облик самоуправљања у било коју скупину треба испитати с гледишта интереса изградње социјализма, а то испитивање, између осталог, треба да буде социолошко. Овде није