Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

KEJHC И ЊЕГОВН ПРЕТХОДНИЦИ О ФИСКАЛНОЈ ПОЛИТИЦИ

155

послодавца тиме што ће пристати да ради само за најамнину која компензнра износ пореза. Послодавац може даље да преваљује овај порез тако што ће га урачунати у цену своје робе. Тако ће на крају ти порези бита сваљени на земљопоседника, делимично, међутим, могу остати и на имаоцима капитала. Смит je говорио и о јавном кредиту, зајму као приходу државе који може да буде само шгетан. Овакав став je разумљив ако се сетимо да je у то доба сума прикуплена јавним зајмовима углавном употребљавана у непродуктивне сврхе, и то најчешће за вођење ратова. David Richardo (1772 —1823) ce питањима финансијских феномена бавио у свохм познатом делу »On the Principles of Political Economy and Taxation«. Иако се у основи држао Смитовог учења, ипак je у проблемима преваљивања пореског терета и његове коначне расподеле на најамнину, профит и ренту одступио од схватања свог учитеља. Сматрао je, найме, да преваљени порез не сноси коначно земљопоседник, већ да и он дал>е преваљује терет пореза на потрошаче „земљишних произвола”. „Пораст цијене je једини начин на који би обрађивач могао платити порез и даље извлачити уобичајени и опћи профит од употребе свог капитала... Порез на земљишне произволе не би плаћао ни власник земље ни земљишни закупник, али би га плаћао потрошач у повећаној цени’’ ( 2 ). Зато, иако радник успева да превали терет пореза на најамнину, он као потрошач животних намирница сноси у ствари део терета пореза на земљипше производе пдаћајући за њњх увећану цену, док ће пораст најамнина само спорије и са извесним закашњењем следити повећање цена намирница. Зато се по Рикарду само један једини порез не преваљује већ остаје на терет власника земле, а то je порез на ренту. Сви остали порези су штетни, jep непосредно или посредно делују у крајњој линији на предузетништво: „Eie постоје порези који немају тенденције да слабе Снагу акумулације. Сви порези морају погађати или капитал или доходак. Ако дирају у капитал, они морају размјерно смањити онај фонд, по зеличнни кога се мора увијек равнати oncer продуктивне дјелатности сваке -земле; а ако погађају дохотке, морају или умањити акумулацију или присилити порезне обвезнике да ... смање своју пријашњу потрошњу потребштина ... Но велико зло од опорезивања не треба тражити толико у неком избору тьегових објекаха, колико у опћој укупности његових учинака узетих заједно” ( 3 ). Jean Baptiste Say (1767 —1832), француски економиста, издао je своје дело „Trafré d’ économie politique” 1803. године. Временски период који je претходио његовом раду показао je, с једне стране, предности laisser faire система у Енглеској и донео je први целовити спис из области економске науке, Смитов© дело, којим се, између осталог, доказује потреба слободног, од државе несметаног привредног живота. С друге

(2) Давид Рикардо: „Начела политичке економије", Загреб, 1953; стр. 85.

(з) Исто, стр. 83.