Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

382

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

гарнизона из градова 1867, аутономија joj се холико прошприла да се могла сматрати готово независном. Недостајало je меВународно признањс њеног сопственог суверенитета, које би je ослободило плаћања данка и обавеза наметнутих уговорима Турске са иностранством. Тек je Берлински конгрес (1878) прекинуо и последње државно-правне везе између Србије и Турске. Међутим, проширивање самосталности Србије у односу на Турску није повукло за собом и демократизацију унутрашње управе. Централизам, успостављен у првом устанку (1804 —1813) преко кнез Милошеве диктатуре (1815 —1839) и „саветске олигархије" (1842 —1858) добио je најшире размере и најпотпуније облике за време друге владе кнеза Михајла Обреновнћа (1860 —1868). Са више закона „уставног карактера” (пошто Србија није имала право на самостално доношење устава), кнез Михајло je подредио својој власти све државне органе централне и локалне. Према речима Слободана Јовановића, „заснивање личног режима Михајло je правдао тиме што наш народ није довољно просвећен ни довољно имућан да би дгу ce могле дати политичке слободе“. Зато je „скоро осам година он био неограничегш господар земље" ( 6 ). Одсуство политичких слобода карактеристично и за „намеснички режим", који je дошао после смрти кнеза Михајла Светозар Марковнћ je сматрао главним узроком свих тешкоћа у којима се Србија тада налазила: привредна заосталост (главке привредне гране сточарство и примитивна земл>орадгьа), одсуство потребних мера и недостатак средстава за унапреВење пољопривреде, презадуженост сељака и продаја имања (за дугове и порез), која су прелазила у руке зеленаша и, с тим повезано, све већа пауперизација на селу. Кнез Михајло je био принуБен да доноси многа „решења", уредбе и указе о додељивању земл>е, из огаптег (државног и општинског) земљишног фонда, и онима „који су осиромашиш" или који су „остали без земље" ( 7 ). С друге стране, централизам je тражио добро плаћено чиновништво и, нарочито, разгранар полицијски апарат. Држећн непрекидно народ „у запту”, обезбеђивао je, насилничким мерама, извлачење потребних материјалних средстава за одржавање таквог режима. И, као што je Светозар Марковић узроке свим тешкоћама налазио у централизованој управн, бирократизму и личним режимима, тако je и излазе из опште заосталости народа видео у демократском урећењу земле. Био je за најпунију локалну самоуправу, са парламентом на челу државе, у који би улазилн слободно изабрани и правы представници народа. Y то време ннје инсистирао на промени облика владавине. Сматрао je да монархија одговара тадањем степену друштвеног развитка и друштвене свести у Србији, као и меВународним околностима (у његово време Србија још није била независна, а осим тога и под великим утицајем Русије и Аустрије).

(6) Друга влада Милоша и Михајла, стр. 277, Сабрана дела, књ. 6, Београд 1933.

(7) Зборник закона и уредаба, бр. 14, стр. 59—79, Београд 1862. (»Шумска уредба«, од 4. септембра 1861. једна од многих, коју наводимо као пример).