Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

388

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

државна власт, сувише су далеко, да би могли утицати на развитак појединих ошптина и народа што у општинама живи“). При томе мисли на такву организацију среза у којој би, исто тако, народ управ/ьао, пошто и код среза не напушта идеју да je за „народно благостање потребна самоуправа". Само „срез може, прикупљајући средства свију ошптина, постати... средиште за образовање радника сваке врсте; осим тога може бити посредник и помоћник појединих ошптина и задруга за набавку савршенијих адата", па и „потребит капитала и кредита". Y организации среза („велике ошптине") предвиђа следеће органе: „среску скупштину, срески одбор и среску управу, којима би главни задатак био да раде на свестраном развитку народа. Ови органи би се бирали на скушптинама „великих ошптина" укупно 15 лица „из свих крајева". А та „лица" треба да „изаберу измеВу себе председиика велике ошптине и додаду му у помоћ још четворицу, од којих нека буде један помоћник председников, a тројица чланови. То je суд једне велике општине. Ови, опет, врше послове непрестано, а свих петнаест месечно по једанпут већају о ошптим потребама, ма у ком кругу њихове власти. Избор њихов саопгитава се административно ј власти ради знања. Избор вреди за три године". Светозар Марковић даје врло широке надлежности „великој општини’’ (посебно суду граВанске, кривичне, извршне) у здравству, привреди и просвети. Затим „полицајне и политичке по одреВеним прописима" ( и ). МеВутим, саопштавајући своје концепције о урећењу општина, Светозар Марковић подвлачи да се оно не може реализовати без реформа „у цело i нашој државној управи". И у прей ред ставља реформу суда, пошто суд, по његовом мишљењу, треба да буде „инструменат народце самоуправе". („Реформа судске струке нераздвојно je скопчана са реформой општине, среза и округа. Управо без основног преображаја судске струке ми не можемо добити ни општннску самоуправу; ни самосталну, јевтину и ваљану велику општину, ни укидање ш преображај наших окружних власти. Све то зависи од преображаја судске струке, зато ми њу стављамо одма после општине"). При томе нема у виду само „канцеларијске реформе", како то мисли влада, већ промене „целог судског система". (Своје мишљење о реформи судства изиео je поводом позива владе да се јавност изјасни о тој реформи, пошто су парничења на судовима, натрпаност судова предметима и њихова неефикасиост већ од уставобранитељске владе почели да бивају повод за нападе, са више страна, не само на судство, већ и на читаву државну организацију.) По мишљењу Свехозара Марковийа основно je да постојећи судови доносе „параграфску правду", а не „праву правду". Суд, уместо да „утврђује осећање правде и поштовање меВу људима" „изазива и ствара спорове", учи луде да се парниче, да лажно сведоче, итд. Питајући се како да се упрости суђење, како да се укину „кајишарлуци" и „изигравање правде", и како да се уреди праведан и јевтгш суд, Светозар Марковић да je кратак историјат развоја судства уопште,

(и) Исто: Цгтгати узети из члапка: »Срез и среска управа«, стр. 15—27, кнь. IV, Београд, 1965.