Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

389

AKTYEAHOCT ИДЕЈА СВЕТОЗАРА МАРКОВИНА О САМОУПРАВИ

полазећи од последње фазе првобитне заједнице и система композидије („кад није било надлештава кад сами парничари бирају себи судије") па до савременог судства. Y првом случају исхиче да такав суд (изборни) није постојао само код народа док су се налазили у родовско-племенском уређењу. Наводи, за пример Арбанасе, Црногорце и Србе под Турцима, који су и тада имали такве судове, те сматра „да je пресуда изборног суда увек израз оне правде коју народ разуме". Зато мисли да код народа који се баве „мирним радом" може да постоји јасан појам о суду и правди и без сталног суда и судија од заната, који су, по његовом мишљењу, установљени због тога што се, са развитком капиталистнчке привреде и друштва „увеличало непоштење међу људима". Излажући развој и функције судова кроз разне друштвене формације, за грађански суд истиче да га интересује једино „формална”, а не „стварна правда”. И, како je за „праведно суђење” најважније познавање „саме ствари", он цео проблем своди на успостављање неке врсте еснафских судова: земљорадници да суде земљорадницима, трговци трговцима, грађевинари граВевинарима, итд. Штавише, и за вођење истраге сматра да није потребно посебно правничко знање „већ познавање људи и околности у којима се нетто десило". Правници су, по њему, изучавали само писане законе, а не „разноврсне послове и одношаје у друштву". „Обичаи човек", а нарочито „образован човек", за то je много спосоонији (а „сви л>уди ће постати образованији с напредовањем целог друштва"). Закон узима у обзир тек узгредно и једино као „похмоћио средство". Y крајњем закључку, имајући увек у виду, и пре свега, онштинску самоуправу Светозар Марковић, у својим предлозима за реформу судства не иде дал>е од ошптинског суда (сељаке и сељачко суђење сматра „праведнијим"). Y погледу бол>е организације судства наводи да за „стварну правду" никакве више инстанце нису потребна апелацију може да замени просто општински односно срески одбор. Из наведеног произилази да Светозар Марковић судску организацију уклапа у „перспективну" општинску самоуправу да би дао и њену целину, одвајајући je од свог конкретног самоуцравног програма (тј. за оно време кад „Сви људи постану образованији"). То се потврђује наводима Светозара Марковића да je „једини практичан разлог против овог најбол.ег суда” (тј. изборног Р. Г.), недостатак „већег савременог образовања код изборних судија", и, затим, што се нагомилало и сувшне парница „па не би радни људи ни могли ни хтели да остављају своје послове, па да дангубе расправљајући туђе спорове" ( 12 ). Ово се, најзад, потврђује, још више, његовим ставовима према организацији „среза и среске управе". По Марковићу, найме, мада je „највећи напредак такво савезно устројство државе где би сваки срез био за себе једна целина, сасвим самостална у свои раду, па као такво самостално тело био члан савезне државе (као што je на пр. Швајцарска, савез кантона)" „такво je стање далеко ..." „Ми овде говоримо о реформи наше управне системе у данашњем стању. С тога гледишта разматрамо одношај нашег среза према нашој садашњој држави, ми дакле једнако имамо у

(12) Св. Марковић: Одабрани списи, »Суд и правда«, стр. 39—40, юь. IV, Београд, 1965.