Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

387

AKTYEAHOCT ИДЕЈА СВЕТОЗАРА МАРКОВИЧА О САМОУПРАВИ

Због тога и „изводи потребу општинске самоуправе”, и никако не сматра „да ошптгша има неке тако одвојене тштересг да се ти интереси целе земље не тичу ..Напротив, „држи да се целе земље (државе) тиче сваки поједини трађанин, а камо ли поједина општииа" (и здравље и његово образовано, и негов „насушни хлеб", као и безбедност у земл>и). Само што „баш то хоће да докалсе да се све лакше, брже и потпуније достиже кад држава не утиче полицијским заповедничким мерами... већ да то остави увиБавности њиховој; а сама да утиче мерама законе давним, убеВиванем и уопште средствима цивилизаторским". Y ôa/ьо; перспективи предвиђа да ће, што се народ буде више развијао „све више нестати границе измеВу поједгших ошптина, те може да доће време кад Не цела држава бита једна велика општина или једна велика задруга". Као што се види, Светозар Марковић, у практичном делу свога програма о општинској самоуправи, не супротставља општину држави, већ поставља измеВу њих, у првој фаза, неку врсту поделе надлежности, одреВујући границе државној интервенцији и домет њеног продирања у живот граВана. А да би своје идеје учинио што јаснијим и прихватљивијнм, наводи, као пример да „при бирању лекара, инжењера, учитеља, свештеника, држава треба да пропише законе каква својства мора имати сваки од них": „Општина може сваког, који има прописана својства, примити у службу и односно плахе и других услова прави с ним погодбу по својој увиВавности", итд. итд. („Држава може урадити све оно што данашне наше општине нису у стану да ураде. Али ту треба да се евршава мешане државе”). Исто тако, „избор споменутих званичника, контрола над ниховим радом, и нихово отпуштане, треба да je у рукама општине". Y onштинској самоуправи Светозар Марковић „види једини пут да народ постане марљив за опште ствари и да се навикне да управља својим пословима". Преносећи, меВутим, на општину важне задатке, Светозар Марковић je морао да увиди да ниједна постојећа општина у Србији не би могла, према својим условима производне и просторности, да их и оствари. Зато налази решене у „ велико / општини" , уз сопствену констатацију да многе општине у многим крајевима Србије „још за дуга време неће постати самосталне једишгце за самосталан развитак”. „Сиромаштина, необразованост, па и сама бројна слабост, јспи за дуга време сметаће те наше општине неће моћи ништа да ерше осим обичних полицијских, судских и управних послова”. И онда додаје да „ оно што смо говорили за бирање лекара и инжењера у општини, волей само за варашке општине”. Светозар Марковић сматра, уз то, да насупрот сеоским, у већим општинама чиновница треба да буду плаНени ( 10 ). „Велика општина“ за Светозара Марковнћа се своди на срез. Срез je она локална јединица која треба да постане ослонац развоју и подизану сиромашних општина. Срез (или „велика општина”) je најважнији чинилац за народни развитак. (Обична општина je „сувише мала, а округ или још даље централна

<ю) Светозар Марковип; Сви цитати узети из чланка »Општина«, стр. 294—313, »Сабрани списи« , књ. 111, Београд 1965.