Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

417

ПРАВО НА ЈЕДНОСТРАНИ РАСКИД УГОВОРА ПРЕ НАСТУПАЊА ДОЦЊЕ

Најзад, ова институција предвиђена je и у Једнообразном закону о међународној купопродаји (чл. 73). Свака страна може одложити извршење својих обавеза кад се после закључења уговора покаже да je привредна ситуацнја друге стране тако тешка да има оправдан повод да страхује да протнвчннидба неће бити извршена. 2. Заједничке каршстеристике ових правила у странам националним правима. Као што се из овог прегледа одредби националних права види, ова институција има и поред разлика између националних права извесне заједничке карактеристике: 1. Обо право задржавања сопственог извршења јавља се само код двостраних уговора. Y неким правима (нпр. француском и америчком) оно je предвиВено само за односе из уговора о купопродаји, док je у другима (немачком, аустријском) регулисано у општем делу облигационог права као отите право које цроизлази из двосхраности уговора. 2. Већина националних права цредвиВа да право да одложи своје извршење припада страни која je према уговору или према обичајима била дужна прва да изврши (808, СС, чехословачки ГЗ, пољски ГЗ, ОГЗ одредба 2-702, UCC итд.). Ово решење je логично, jep у случају да су према уговору странке дужне да изврше истовремено, или кад то цроизлази из принципа узајамности (Zug um Zug принцип), њима стоји на располагању у тим правима ( 4 ) право ретенције и приговор неиспуњеног уговора, као средство за обезбеђење противчинидбе друге стране. Y овом другом случају сгранка се не мора позивати на околности које су настале после закључивања уговора и које изазивају основану бојазан да друга страна неће изврпшти. Довољно je да друга страна није извршила или није спремна да изврши своју обавезу истовремено, па да би она могла да одбије сопствено извршење. Према томе, правило из цитираних прописа јавља се као нужна допуна правила о узајамности тамо где се оно не може применити jep je једна страна дужна према уговору или обичајима да прва престира (пренумер ациј ом купопродаја или купопродаја на кредит, на пример). Страна која je дужна да изврши своју обавезу унапред излаже се опасности да изврши своју чинидбу а да од друге не добије противчгшидбу. Стога јој цитирана права, у случају да je та опасност реална, пружају заштиту путем наведеног права ретенције и приговора несигурности. Изузетак од овог правила представљају швајцарски Законик о облигацијама (чл. 83) и амерички UCC (§ 2-609). Чл. 83. ШвЗО не даје ово право ретенције само утоворној страни која je дужна прва да изврши, већ га предвиђа као право сваке стране у случају да je друга страна услед погоршања имовинског стања у немогућности да изврши, или je бар њено извршење доведено у опасност. Занимљиво je да ШвЗО предвиВа у чл. 82. и правило о узајамности испуњења обавеза. Поверилац обавезе из двостраног уговора може захтевати извршење само ако je и сам већ изврпшо своју обавезу или je бар понудио њено извршење. Амерички UCC (§ 2-609) предвиВа опште правило које обухвата и принцип узајамности и принцип обезбеВења од неизвршења противчинидбе. МеВутим, правило § 2-702, регулише сличну ситуацију као цитирани

( 4 ) BGB § 273, чехословачки Закон о међународној трговнни § 212, СС чл. 1184 итд.