Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

418

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

прописи осталих националних права, jep je продавац према трговачким обичајима дужан да првп изврши, па му се зато и пружају посебна обезбеђења. Ни наше Опште узансе (узанса 62), којима je као узор служио чл. 83. ШвЗО, не везују право обезбеђења од неизвршења противчинидбе за страну ко ja je према уговору или обичајима дужна прва да изврши. Али ова узанса садржи и join неке специфичности, па ћемо je стога накнадно посебно размотрити. 3. Готово сва права предвиђају као услов за примену права ретенције, да je извршење друге стране угрожено погоршањем њеног имовинског стања. Разлике постоје само у погледу утврВивања тог погоршања. Нека права (нпр. француско, швајцарско, енглеско и скандинавско) постављају као услов да je друга страна у немогућности да изврши, било зато што je пала под стечај или што je безуспешно вршен попис њене имовине, док се у другим правима захтева само да постоји такво погоршање имовинског стања друге стране, које изазива основану бојазан (чехословачки Законик међународне трговине, UCC, BGB, ОГЗ, Теднообразни закон о међународној купопродаји и др.) да противчинидба неће бити извршена. Основаност бојазни цени се према околностима, а уколико су странке трговци, према трговинским обичајима и стандардима. Овај друга систем je много еластичнији, aim зато пружа могућност и за произвољност. 4. Y погледу дејства накнадног битног погоршања имовинског стања на узајамна права и обавезе странака, већина националних права предвиЬа право странке која je била обвезна да прва изврши своју чинидбу, да задржи властито извршење све док друга страна не изврши своје иш не пружи довољно обезбеђење. Y случају тужбеног захтева друге стране, она према правима германског правног круга може истаћи приговор несугурности. Али, она сама не може да тражи извршење обавезе друге стране пре доспелости. Изузетно, швајцарско и скандинавско право дају право странци чије je потраживање угрожено, да ако јој не буде дато обезбеђење и раскине уговор. Ова институција, као што се види из овог упоредноправног приказа, има извесне заједничке карактеристике у готово свим правима. Основа овог заједничког језгра лежи у истом циљу, у истој евреи ове институције у обезбеђењу реалног извршења уговора. Ако се способност једне стране за извршење смањи између времена закључења уговора и времена извршења, друга страна je угрожена губитком значајног дела, ако не и целине, оног што je уговорила. Свакој страни треба у том случају пружити заштнту према уговорном партнеру чије je извршење постало неизвесно. Треба, меЬутим, запазити и то je посебно важно са становишта наших разматрања да национална права имају у впду као основ за примену цитираних одредби промену околности, погоршање имовинског стања једне стране, а не њену вол>у изражену било изрично или прећутно —■ да не изврши своју обавезу. Реч je, дакле, о једној врсти промењених околности које извршегье чине неизвесним, а не о антшцшираној повреди уговора, за коју нека од ових права предвиђају посебна решена. 3. Одступања правила узансе 62 од заједничких характеристика иностраних права у регулисању ове материје. Упоредићемо сада правило