Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

420

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУАТЕТА

сваку странку од опасности да изврши своју чинидбу а да за то не добије противчинидбу друге стране. Оно се не прнмењује кад, како каже узанса 61, из уговора, природе или околности посла проистиче да једна страна може и пре сопственог извршења тражити извршење друге стране. Y овом случају не дејствује обезбеђење које пружа узанса 61. Зато je било потребно да се донесе и правило узансе 62, које страну, која je дужна прва да изврши, штити од опасности да не добије противизвршење. Такво значенье даје правилу из узансе 62 проф. Капор у раније наведеном делу. Исто схватање заступају и проф. Голдштајн ( 5 ) и проф. Букљаш ( 6 ). Такво гледиште произлази и из неких пресуда Врховног привредног суда ( 7 ). Прихватање једног или друтог закључка повлачи за собом значајне последице, управо са гледишта теме овог рада. Ако прихватгшо прво гледиште, онда би странка могла пре доспелости и своје обавезе и обавезе уговорног партнера да раскине уговор, уколико постоје претпоставке из узансе 62 (основана бојазан да друга страна неће испунити своју обавезу) и уколико јој тражено обезбеђење не буде даго у примереном року. Обрнуто, према другом схватању, право на раскид би имала само страна чија je обавеза већ доспела. Пре него што бисмо изнели наш став о овом гштагьу, сматрамо потребним да размотримо и остале специфичности правила узансе 62 у односу на решења иностраних права. Као што смо рекли, узанса 62 не помиње погоршање имовинских пришка једне стране као претпоставку за коришћење права из ове узансе. Доволшо je да се „основано може закључити да једна страна неће нспунити своју обавезу”. Овде узанса 62 опет одступа од свог узора члана 83 ШвЗО, који изричито предвиђа ту претпоставку, и то као једину. Да ли je то одступанье проистекло из намера редактора Оггштих узанси да дејство узансе 62 прошире и на друге разлоге из којих произлази „основана” бојазан да једна страна неће извршити своју обавезу? Да се ова узанса има применити кад постоје разлози који сами по себи не указују на погоршање имовинског стања друге стране, али из којнх се може основано закључити да она неће извршити своју обавезу (нпр. уговорна страна није предузела припремне радње које су неопходне за извршење обавезе о року)? Проф. Капор, а, изгледа, и судска пракса, заступају становиште да je ratio ове узансе управо у погоршагьу имовинског стања једне стране, с тим што се у њој не захтева да то погоршање буде претходно утврђено на објект!гван начин падом под стечај иш обуставом плаћања, већ оно може произлазити из разних околности. Према проф. Голдштајну ( 8 ) je, напротив, битно да постоји основана сумгьа у то да ће друга страна извршити своју обавезу, без обзира на разлог сумње. Обавеза може, по њему, бити доведена у сумњу не само због тога што су се промениле гшовинске прилике друге стране, већ то могу бити и друти разлози.

(5) Др Алексаядар Голдштајн: Привредно уговорно право, стр. 200.

(6) Др Иво Букљаш: Узансе с објашњењнма и судско.м праксом уз купопродају, стр. 85. Исто и др Ратилшр Кашанин и Војислав Кукољац: Ошпте узансе за промет робом н њнхова примена у праксн, стр. 67.

(?) В. др. Р, Кашанин и В. Кукољац: op. cit. стр. 68—69. (8) Op. cit., стр. 200.