Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

419

ПРАВО НА ЈЕДНОСТРАНИ РАСКИД УГОВОРА ПРЕ НАСТУПАЊА ДОЦЊЕ

узансе 62 са овим заједничким карактеристикама иностраних права у регулисању ове институцпје. Узанса 62 не помиње expressis verbis ни да то право припада само странкама из двостраног уговора, нити да се оно применив само у случају кад je једна од странака дужна прва да изврши, нити, најзад, да претпоставку таквог права једне стране представља погоршање имовинског стања друге уговорне стране, које изазива оправдану бојазан да противчгшидба неће бити извршена. Ово нас наводи да се упустимо у анализу узансе 62 користећи се и другим методама тухмачења, а не само језичким. Правило узансе 62 ни je правило које важи само за куповину и продају, већ опште правило које важи за све уговоре предвиђене у узанси 1. Пошто узанса бр. 1 предвиВа у набрајању уговора за које важе Опште узансе само двостране уговоре, то аутоматски произлази да се и правило узансе 62 односи на двостране уговоре. Да ли права предвиВена узансом 62 припадају уговорним странкама и у случају истовременог извршења или само ако je једна од њих дужна прва да изврши? Има разлога и за један и за други закључак. Y прилог првог говори пре свега сам текст узансе. Узанса 62 не задржава изричито, као што смо рекли, право обезбеђења само за страну icoja je дужна прва да изврши. На такав закључак наводи и редакдија саме узансе. Узанса као примарно право предвиЬа право угрожене стране да тражи обезбеВење. То право предвиВено je у посебној алинеји, независно од права ретенције, које je утврђено тек у другој алинеји. Одатле произлази закључак да би странка могла да захтева обезбеВење и кад њено сопствено извршење још није доспело, чим je сазнала за околности из којих се може „основано закључити да друга страна неће извршити обавезу”. Чињеница да je право ретенције предвиВено у посебној алинеји наводи на закључак да je реч о посебној ситуадији, о ситуацији странке чија je обавеза већ доспела. Једино та страна може да поред захтева за обезбеВењем користи и право ретенције. Према томе, страна чија обавеза није доспела могла би, ако се испуне претпоставке из узансе 62, да тражи само обезбеБење, а страна чија je обавеза доспела, могла би и да тражи обезбеВење и да задржи своју чинидбу. Jep, ко није дужан нема шта ни да задржава. Корисно je указати на разлику у формулацији чл. 83. ШвЗО, по чијем узору су, вероватно, редиговане узансе 61 и 62. Овај члан изричито предвиВа право ретендије као примарно („ова страна овлашћена je да не изврши своју обавезу докле joj се противчинидба не обезбеди”). У прилог другог закључка говори нам пре свега чињеница да je у узанси 62 уопште предвиВено право ретенције. То право може припадати само страни чија je обавеза већ доспела. Затим, на такав заюъучак указује и систематско тумачење. Правило узансе 62 долази одмах после правила о узајамности извршења, које je изречено у узанси 61. Из тога би се могао извести закључак да узанса 62 садржи правило које допуњава правило претходне узансе, ко je, према томе, регулише ситуацију у ко joj се не може применити узанса 61. Пошто узанса 61 регулише ситуацију у којој су стране дужне да своје обавезе изврше истовремено, правило 62 се per argumentum a contrario примењује на ситуације, кад je једна од странака дужна прва да изврши. Правило о узајамности (узанса 61) штити