Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
ПРИМЕНА МЕБУНАРОДНОГ ПРАВА НА УГОВОРЕ KOJE ЗАКЉУЧУЈУ ДРЖАВЕ И МЕБУНАРОДНЕ ПРИВРЕДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У ВРШЕЊУ ЕКОНОМСКО-ФИНАНСИЈСКИХ ДЕЛАТНОСТИ МЕБУНАРОДНОГ КАРАКТЕРА
I
1. Једна од основних тенденција која ce испољавала y већ дугој историји уговора о зајму закључнваних измеВу држава као зајмопримаца и иностраних поверилаца, као и кроз разне институте међународног права, а нарочито института дипломатске заштите, састојала се у сталним настојањима да се инострани повериоди обезбеде од евентуалних промена у национашом праву држава зајмопримаца, које би могле ограничити или сасвим поннштити права иностраних поверилаца. Сва ова настојаља имала су само релативно и делимично дејство, али апсолутно обезбеђење, какво би желели инострани повериоци односно инвеститори, није се могло постићи. По традиционалној доктрини, која je била потврђена пресудом Сталног суда меВународне правде у српским и бразилијанским зајмовима од јула 1929. године, сваки уговор који није закључен између држава као међународних субјеката, мора имати ослонца у неком од националних законодавстава. Y истој одлуци, Хашки суд се позвао на традицнонално правило по коме се за једну суверену државу или за неку њену аутономну јединицу, мора нормално претпоставити да у својим односима са приватним лицима и групама има намеру да остане при примени свог националног права. Разуме се да je увек могуће да држава добровольно и изречно приставе на примену неког другог националног права. Y једној каснијој етапи прихваћено je начело да примени страног националног права може доћи у обзир не само по изречном пристанку државе већ и на основу извесних индиција из самог уговора, по којима се могла утврдити његова повезаност са једном одређеном правном и економском средином С 1 ). 2. Аа би се добила слика какво je било владајуће мишљење у доктрина по завршетку другог светског рата, треба навести закључке А. Нусбаума у његовом класичном делу о новцу; »И поред дискусија између правних писаца, опште je прихваћено да државне обвезнице из уговора о зајму потпадају под Common Law или, према континенталној терминологији,
(i) Класичаи пример je одлука Дома лордова у својству највишег енглеског суда у случају The King versus International Trustee for the Protection of Bonholders, A. c. 500/1937, где je сматрано да je уговор о зајму закључен 1917. између енглеске владе и Америчке банке Морган подвргнут праву државе Њујорк, с обзиром да су као залога зајма дате хартије од вредности које су биле депоноване у Њујорку.
2 Анали