Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

481

ПРИЛОЗИ

Друго, као посљедида тога, децентрализација, и к томе извјесна демократизација, показује ce y релативној самосталности, бар за одређене надлежности, појединих покрајина. Тиме ce избјегава опасност наглашене централизације, која je, до сада, била, поред осталог, подршка милитаристичким тенденцијама. Треће, што се врши обнова демократске традиције, уставно-политичког развоја Њемачке, мада je она у периоду Вајмарске републике била знатно редуцирана. Y чему су специфичности западногьемачког федерализма? Ако пажливо анализирамо Устав СР Њемачке од 1949. уочит ћемо сличности али и разлике у односу на федерализам неких других држава (САД и Швицарска). Већ смо раније споменули да je дводомни систем једна од важних карактеристика федеративног државног уређења. Прије света због тога што кроз њега долази до изражаја учествовање федералних јединица (тзв. .Ränder”) у вршегьу савезне власти. Устав од 1949. предвиђао je дводомни састав њемачког парламента: савезну скупштину (Bundestag) и Савезно вијеће (Bundesrat). Бундестаг je репрезентант цијелог народа, у који се бирају представнгщи опйим, непосредним, слободним и тајним изборима (чл. 38), у сразмјеру са цјелокупном популацијом. У формалноправном смислу Бундестаг je у суштшги унитаристички елеменат државног уређења. У Бундесрат улазе представници појединих федералних јединица тзв. „Länder” или „земља”. Међутим, поједине федералне јединице не шаљу једнак број представника, што потврђује да њемачки федерализам одступа од класичних федеративних принципа утврђених у неким уставима других земаља. Тако je Устав од 1949. прописао да свака федерална јединица (у њемачком федеративном уређењу зване „земле” или „Länder”) ( 20 ) шале најмање три представника у друга дом. Међутим, тај се број повећава у пропорцией са бројем становника. Тако, нпр., федералне јединице преко два милиона (Хесен, Шлезвиг-Холштајн, Виртемберг-Баден), а оне преко шест мнлиона (.Баварија, Доња Саксонија и Сјеверно-Рајнска Вестфалггја) пет представника. Нема сумње да je на тај начин истакнуто учествовање федералних ј единица у вршењу савезне власти. Представнике Бундесрата именују владе федералних јединица из својих редова (чл. 51), а то, с друге стране, увјетује да политичке страйке на савезном нивоу и савезна влада утјечу на политику федералних једнница. Специфичност савезног вијећа je у томе, што представници не могу гласати индивидуално, за разлику од Устава из 1919, већ само као представници федералних јединица, дакле, као цјелина. У том смислу они изражавају јединство цијеле земле чије интересе репрезентирају. Делегирани представници у Бундесрату обавезно слнједе налоге и упутства својих влада, чиме се осигурава јединство сваке поједине федералне јединице у федеративном систему. Земалске владе су рјеђе хомогене, a чешће коалиционе владе, тако да je и то један од разлога унутрагшьих конфликата пригодом избора делегата за Бундесрат. Тенденција je политичких странака на савезном нивоу да максимално повећају своју моћ у федералним јединицима. У изборним борбама политичке странке

(20) СР Њемачка састоји се од 10 земаља тзв. „Länder".