Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

407

ПРИКАЗ!!

управне процесне норме, ко je имају сва три струкхурална елемента: хипотезу, диспозидију и санкцију, управне процесне норме, које су у већини a које имају само хипотезу и диспозицију, управне процесне норме које имају само диспозицију. Коначно наводи још врсте управних процесних норми које дели с обзиром на њихову садржину, по обиму регулисавьа, по правном учинку, по кругу субјеката на које се односе, по врстама управне делатности, по значају диспозиције, по деловању у простору и времену. Разматрање проблема управног поступка завршава се питагьем остваривања управних процесних норми. Остваривање ових норми je, како каже Сорокин, компликован процес који има своје особености и у коме учествују различити субјекти управноправних односа; друштвене организације, службешщи, друга државни органи, власти и грађани СССР. Можемо закључити, да je аутор у својој књизи разматрао бројна питања која се односе непосредно или посредно на управни поступак и, као што сам каже, да са овим још ннсу исцрпљени сви проблеми совјетског управног поступка. Биће потребно нарочито још истражити питање појма и суштине управно процесних односа, суштине и система основных института совјетског управно процесног права и бројна друга, која имају велико значење за теорију управног права и за практично деловање совјстеке државне управе. Изгледа да je још увек велика преокупација совјегских паучника теоретичара управног права у томе да* одреде суштину и појам управног поступка, али да су ипак његове порођајне муке прошле, управо ради велггке научне и практичне ангажованости читавог низа поменутих и других поборника ове тако значајне гшституције. Можда ће се то некоме ко није довољно упућен у развој совјетског управног права и његове науке чшшти понешто апсурдним и нетто што je само по себи разумљиво. Брижљиво проучавање историјата совјетског позитивног управног права и његове теорије омогућују да се то разуме и схвати, узимајући у обзир чшьеницу да je дуго година био једини задатак совјетског управног права бављење питањима јавног реда и мира, што сигурно нису формулисали совјехски научници о којима je било речи. Ваља истаћи на крају, да овај рад представља још један допринос научног осветљавања управног поступка у СССР поред већ бројних других радова и расправа угледних совјетских паучника са подручја управног права који чине напоре да државна управа делује законито, а нарочито да се управни поступак афирмише.

И гор КостЈуковски

A. G. CHLOROS: YUGOSLAV CIVIL LAW, Oxford, Clarendon Press, 1970, str. 285. Управо у време интензивних припрема југословенских правника за доношење првог послератног грађанског законика, у Енглеској се појавила књига проф. Клороса под насловом „Југословенско грађанско право”, која нам на изванредио интересанхан начин илуструје како један енглески правник гледа на проблеме југословеиског граоансхсог права. Одмах да напоменемо да je проф. Клорос од целокупне материје грађаиског права, како га схватају југословенски правници, узео само породично право и право својине. Књига je подељена на три главна дела (у прилогу су дати преводи на енглески основних прописа из породичног права). Ирви део се односи на историјски развој, који je y овој књизи саставни део друга два дела.