Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ыом прописали услов за признање и извршење стране судске одлуке, мора постојати између земље у којој одлука треба да испољи своје дејство и земље у којој je она донесена. У тач. 4. чл. 17. Y 3 то није изрично речено, али то проистиче из текста тач. I—3. истог члана. Исто важи и за страну арбитражну одлуку. Ову треба у случају о коме дискутујемо узети за Швајцарску. Она тај карактер има било да се као мерило узме седиште избраног суда, било прописи меродавни за његово образовање и поступак. Да je другостепени суд узео да je реч о односу Швајдарске и Југославије, можда би и његов закључак о постојању реципроцитета био друкчији. Да/ье, у образложењу решења каже се да предлагай није доказао да постоји узајамност. Пеобично je да je у питању једна процесна претпоставка на коју суд пази по службеној дужности што се у самом образложењу изрично и каже а да се искључиво на предлагача ставља процесни терет доказивања да je ова претпоставка испугьена, те се њено постојање узима као недоказана чињеница зато што одговарајући доказ није поднесен. Овакво становиште није у складу са ставом који je на другим местима заузет по питању да ли je услов узајамности испуњен. Наиме, у случају сумгье о постојању узајамностн, кад je реч о обезбеђењу парничних трошкова, о ослобођењу од тих трошкова и о међународној правној помоги, суд прибавља обавештење од Савезног савета за правосуђе (чл. 159, 167. и 169. ЗППа-). Истина, одредбе Уводног закона, које се односе на признање и извршење страних одлука, не садрже правило о оваквом начlшу обавештавања кад се ради о узајамности, али не видимо зашто овде не би било места аналогији. Ако дакле суд треба и о овој чињеници да прибави обавештење од поменутог савезног органа (или можда од неке установе као што je правки факултет или институт) он ће добити одговор. Доследно томе, ни став суда не може зависит од тога да ли предлагай подноси неке доказе којима се постојање узајамности потврђује. Сасвнм je могућно да он те доказе није поднео просто зато што од иранског суда никад није захтевана егзекватура југословенске арбитражне одлуке. (Полазимо од поставке од које je пошао другостепени суд, a коју не сматрамо тачном да узајамност у овом случају треба да постоји између Југославије и Ирана.) Али, то онда значи да се одредбе Уводног закона о признаку и извршењу примењују тако да се непостојање праксе пред страним судом у ствари изједначује са непостојањем узајамности ( 20 ). Одбијањем егзекватуре стране арбитражне пресуде у Југославији ствара се у таквом случају преседан који страном суду пружа основ да он касније, примењујући закон своје земље, ускрати егзекватуру јутословенској арбитражној одлуци. А а ли су редакторн Уводног закона тако схватили материјални реципроцитет и били спремни да приме ову последицу? Примећујемо још и то да између Југославије и Ирана узајамност не постоји већ самим тим што ирански суд даје егзекватуру под знатно тежим условима него што то чини југословенски ( 21 ). Овај разлог за одбијање предлога за дозволу извршења био би у овом случају убедљивији, ако се већ пошло од тога да узајамност треба да постоји између Југославије и Ирана. ß Познић

(20) За немачко право у коме се узајамност тражи само за суд с кг, а не и за арбь тражне одлуке Thomas, Putzo узима j у да je у случају непостојања праксе услов узајампосты испуњен ако страна држава прописује, у ономе што je битчо, исте услове за признање пресуде истс врете (наведено дело, стр, 345). Beitzke у цитираиом чланку каже о овом питању; . . . „Изтледа као да би се у свакој држави мора до чекати на то да други учини први корак ка признању. Али тиме би прописи о захтеву узајамностп у признању пресуда били узајамно паралисани и признање пресуде би фактички било искључсно, мада су обе држав! спрелше на признаље. То не може бити смисао прописа о захтезима узајамности у признањг на бази узајамности треба узети да je узајамност зајемчена управо том спремношћу, и у њеном оквиру (наведено дело, стр. 650).

(21) У Ирану се извршење не дозвољава непосредно, на основу стране арбитрален t одлуке, него je у том ниљу потребно поднети посебну тужбу. При томе, та одлука може да послужи као доказ неправом. Треба с тим рэчунати да се иранг.ки судови сматрају овлашћеним да одлуку повргну меригорном преиспитивању (révision au fond). Тако Billow, Arnold , Internationaler Rechtsverkehr , 1V57, 49J— /.

187

СУДСКА ПРАКСА