Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

164

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

појединих субјективних права, предвиВених савезним прописом (&). И обратно, таква могуВност стајала би отворена савезу у једној федеративно уређеној земљи, у којој процесноправно законодавство припада њему, а материјалноправно федералним јединицама. Међутим, такве последнце процесноправног гледишта су неприхвахљиве. De lege lata, против процесноправног схватања говори то што текст Закона о парничном поступку нигде не помшье туживост уопште, па ни као процесну претпоставку. Кад се има у виду да je он скораппье законодавно дело, треба претпоставити да je његовим редакторима био познат дуализам матер ијалног права и процеса као коначна тековина науке. Ако они ипак нису унели туживост као услов за расправљање и одлучивање о предмету спора, онда се то може протумачити тако да су прихватиш материјалноправно схватање. Иако предай аргумент није безначајан, он ипак није одлучујући. Пре свега, процесне претпоставке поменути Закон не набраја таксативно, нити су оне све у том пропису предвиВене. Постоје и претпоставке које су предвиВене другим законима. Такво стање не искључује, дакле, могућиост да се процесни карактер туживости изведе из материјадноправних прописа, и да се на поступање суда у случају тужбе за остварење једног несавршеног потраживања примене по аналошји одредбе прописано за другу, сличну претпоставку, као што je судска надлежност уопште (допуштеност редовног правног пуга). Да je овакав начин мишљења могућ, показује упоредно право. Немачки процесни закон не говори о туживости ништа, што за савремену науку те земље не представља сметњу да прихвати процесноправно схватање. Можда ће се приметити да 1877. године, кад je тај закон донесен, ово схватање није ни постојало. А,ш, као пример се може навести и италијански Законик о граВанском поступку од 1940. Ни у њему се не говори о нетуживости, па ипак већи део науке и судови узимају тај недостатак као ствар акције, а не субјективног права. Значај туживости као процесне претпоставке такав je да њен недостатак треба у погледу поступања суда изједначити са недостатком интереса за тужбу и са сметњама које проистичу из принципа Ne bis in idem. То значи да председник већа сам одбацује тужбу ако наБе да се ради о једном нетуживом потраживању. Ако, напротив, сматра да таквој одлуци нема места, онда о приговору да je посреди нетуживо потраживање одлучује веВе у стадијуму главке расправе (чл. 277. и 290. ЗПП). Нетуживост je установа јавног поретка. Странке не могу својим споразумом учинити једну непотпуну обавезу потпуном (- 9 ). Такав споразум нема утица ja на дужност суда да потраживање узме као нетуживо и да донесе решење о одбацивању тужбе.

(28) За швајцарско право до тог закључка долази v. Tuhr, који узи.ма да je туживост питање процеса права, и као такво спада у надлежност кантона. Конфедерација je, међутим, својим законодавством прекорачила границу надлежности више пута п регулпсала материје које су по својој природи процесне. По мпшл>ен>у овог писца, у такве магерије спада и туживост (стр. 33. и 34). Güldener изрично одбацује могућност да туживост једног правног захтева, предвнђеног материјалним правом конфедерације, буде отклонена процесним правом кантона. Овај став представл>а једну последицу начела по коме оно прво има предност пред овил! другил! (ZPR, стр. 64).

(20) Тако, изрично. Poliak, стр. 4.