Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

165

ТУЖИВОСТ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

Y дискусији о правној природи туживости обычно се има у виду парнида по тужби за осуду на чинидбу. Међутим, одговор заслужу je и питание да ли исте ставове треба заузети и за парницу у којој тужилац свој предлог ограничава на утврђење постојања или непостојања једног нетуживог потраживања. По процесноправној теорији, такву тужбу треба одбацнти као и ону којом поверилац жели да постигне извршни наслов. Jep, и у парнищг по декларативно] тужби он тражи судску заштиту, само ова треба да му буде пружена у другом виду. Али, он одговарајућу пресуду не може издејствовати просто зато што право које треба да буде утврђено није уопште способно за судску заштиту. Y оквиру материјалноправног учења, за утврђење натуралне облигације питање допуштености тужбе заслужује одговор са становишта правног интереса. Једно гледиште било би у томе да тужилац не може никад имати такав интерес, јер никад неће моћи да судским путем оствари своје право на чинидбу. По другом ставу који нам изгледа ближи постојање правног интереса je и у оваквој парници ствар конкретне оцене. По овом другом схватању, не би било разлике према другам парницама по декларативно] тужби ( 30 ).

Il Напред je било речи о нетуживости која je прописана законом. Поставлю се питагье може ли овлашћење на су деку заштиту бити отклоњено вољом странака, али тако да субјективно (махеријално) право постоји и даље. Питање се може поставити само за заштиту оног права којим његов носилац може слободно располагати. Y римском праву поверилац je са дужником могао да закључи pactum de поп petendo, али je тај уговор имао само материјалноправно дејство и представљао je отпуст дуга (р. d. п. р. т perpetuo), или одлагање доспелости обавезе (р. d. п. р. in tempus). За случај да парница буде иокренута противно овом споразуму, дужнику je стајала на располаганьу exceptio pacti ( 31 ). Са једним изузетком, на који ћемо још указати, савремено страно законодавство не садржи одредбу која хо питање непосредно уређује. Већина страних аутора даје потврдан одговор ( 32 ). Основни аргумент за пуноважност таквог споразума лежи у диспозитивности субјективног права: Ако поверилац може тим правом да располаже и тако што ће отпустити дужнику дуг, онда му се не може порећи

(зо) Заступајући процесноправно схватање туживости, Reichel одбацује могућност декларативне тужбе, како позитивне тако и негативне (ЈЈ 1912), стр. 65. Исто и Fasching, стр. 62. Слично и Speri, који овде види и недостатак правног интереса (стр. 313). Супротно Schoch, која полази од тога да je туживост уређена од стране цивилноправног, а не од стране процесноправног законодавца, и да представља један чисто матер ијалноправни појам (стр. 64—67).

(31) Sohm, стр. 488. и 489.

(32) За немачко право види: Reichel, JJ, 1911, стр. 424—451: Rosenberg, стр. 378; Schönke-Schröder-Niese, стр. 196; Larenz, стр. 273; Stein-Jonas (излагања под IV, lc. испред § 253). Види на истом месту литературу о супротном мишљењу. За аустријско право: Poliak, стр. 4; влачи да се таквим споразумом овлашћено лице лишава само акције, тако да његово субјекSperl, стр. 342; Schlesinger, стр. 25; Wolff, стр. 3. За италијанско право Redenti, који подвлачи да се таквим споразумом овлашћено лице лишава само акције, тако да његово субјективно право добија својство натуралне облигације (стр. 75. и 76); за француско право, види: Cornu-Foyer, стр. 309. и 310; Terré, стр. 20.