Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

166

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ни овлашћење да се одрекне права на тражење судске интервендије С 33 ). Y прилог те могућности наводи се и уговор о избраном суду: Оно што je у том уговору битно каже један писац то није поверавање спора арбитру, него искључење парнице пред редовним правосуВем ( м ). Taj уговор може се закључити само о ономе о чему се странке могу поравнати, а поравнање je могућно само уколико овлашћеном стоји на располагању одрицање од права. Ако странке увек могу парницу да окончају по својој вољи, зашто je не би могле и унапред да искључе пита се исти аутор ( 35 ). Y прилог такве могућности наводи се и то да држава нема интереса да се парнице воде. YocraAOM, ако би туживост и извршност биле изузете од страначког располагагьа, онда би се за непуноважно морало узети и уговарање ограничене одговорности, а за то не постоје никакви основи ( 36 ). За немачко право се могућност закључења уговора о исључењу туживости изводи и из неких матери јалноправних одредаба које за извесне врсте односа не допуштају искључење тужбе, као на пример § 133, ст. 3. Трговачког законика (36а). Тим одредбама се придаје изузетан карактер, насупрот општој, прећутној норми која пакт у начелу дозвољава ( 37 ). Неки аутори истину разлику између искључења туживости и одрицања од правног пута уопште. Нетуживошћу једног захтева само се отклања могућност непосредне принуде у циљу заштите једног права, али не и свако право на државну судску помоћ ради остварења других последица неиспуњења обавезе у материјално-правном односу, као што je пребијање у парници, реализадија једног заложног права или права задржања, накнада шхете итд. ( 38 ). Y Француској науди спроводи се разликованье измеБу (апстрактног) права на судску заштиту (le pouvoir d’ester en justice) и ( конкретног) права на обраћање суду у циљу заштите свога права и интереса. Прво од тих овлашћења je јавноправне природе (une liberté publique), те ce граВанин његове употребе не може одрећи. Супротно томе, посебно одрицање, којим би неко лице ускратило себи да у одреБеном односу прибегне право-

(-33) Тако Reichel, којн сматра да се одрицање предузима једностраном изјавом. Из диспозитивности проистиче и то да се дужник увек може одрећи уговорене нетужљивости (ЈЈ, 1911, стр. 446 , 445. и 459).

(34) Terré нпак изражава сумњу у вредност овог аргумента (стр. 20).

(35) Reichel, JJ, 1911, стр. 4SI, и 453. Слично и Pohle, стр. 214.

(36) Тако Schlesinger у Кланговом Коментару, уз § 859.

(3Ra) Ннштав je споразум којим се искључује или ограничава право ортака да тражи распуштагье јавног трговачког друштва.

(37) Тако Schönke-Schröder-Niese, стр. 196.

(38) Ту разлику подвлачи Pisko, не дајући одговор на питање о могућностн туживости (излагаlье уз § 19. ОГЗ, у Кланговом Коментару, стр. 205. и 206). Исто разликовање спроводи и Schlesinger , узимајући да je искључење туживости допуштено, под условом да странке имају у виду друге санкдмје за случај неиспуњења обавезе. Ако би оне отклониле сваку санкцпју, то би значило да уговору хоће да одузму карактер гтравног посла (излагање уз § 859. ОГЗ, у Кланговом Коментару, стр. 25). Y истом смислу и Poliak, који сматра да pactum de non petendo искључује салю тужбу за испуњење а оставл»а нетакнуто постојање чотраживања и његову способност за пребијање, као и могућност друге тужбе. Овај споразум не представља разлог за недопуштеност правног пута, него само материјалночравни приговор, што je од значаја за доношење пресуде због изостанка (стр. 4). За немачко право Stein-Jonas узимају да се један правки субјект не може одрећи правке заштите као такве, али да може уговором засновати натуралну облигацију или постојећи захтев преобратитн у такву обавезу (коментар испред § 253, под IV, 1, с).