Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

367

ПОРОДИЦА И ПОРЕЗИ

породице y којој je доходак неравномерно расподељен. Међутим, породица као целЈЕша у толнко ће лакше бнти оптерећена у колико су дохоци њених чланова меЬусобно равномерније распоређени. Највећи терет прогресије поднеће свакако старешина породшхе који сам располаже читавим породичним дохотком; да терет олакша, морао би изврпшти пренос фундираних прихода на чланове породице (што не би могао учинити и са нефундираним). Као и други и овај поступай нма и својих квалитета и недостатака. Позитивно je код њега што je технички некомпликован: лакше je спровести разрез пореза код појединца него код породице; сем тога „непосредно из тарифе чита се обавеза појединца”; овде je и дејство прогресије слабије, оптерећење je мање нега код заједничког разреза, јер код опорезивања брачног пара по правилу сваки партнер има право на абатман или / и дедукцију. С друге стране вредност сепаратног опорезивања умањена je тиме што он разбија и парча доходак, те на тај начин редуцира пореску базу, чему додати и могућност пореског обвезника да преношењем имовине на друге смањи произвол пореза. Методу се замера да не поклања довољно пажње неактивним члановима породице или тачније, да je порез на доходак усмерен на запослене чланове породице и њихов доходак а не на породицу као целину. Земле које се служе системой индивидуалног опорезивања малобројне су и већином на другим континентима; то су, примера ради, Аргентина, Бразил, Мексике, Аустралија, Индија, Јапан. Y Европи појединачно опорезивање у породици постоји у СССР, Шпанији и Југославији. У неким државама користи се мешовит метод; у Јапану и Израелу дохоци од рада мужа и жене опорезују се одвојеио, док се приходи из осталих извора утапају у основицу домаћинства. Исто je са Канадом: правило je сепарација у пријави и разрезу, али „из разлога комодитета” дохоци супруга, ако су испод 1250 dol., сабирају се ради кумулативног опорезивања; с друге стране, забрањено je изоловано порезовање дохотка једног супруга ако je, непосрено или посредно, у служби друтог супруга ( 13 ). У Совјетском Савезу „подоходни налог” je порез на приход од разних занимања и имовине. Обвезници пореза су, по правилу, појединци који остварују приход, сем у полопривреди где се као обвезник појављује домаћинство („особеност која стоји у вези с тим, што je у условима сеоског живота тешко установити учешће свакога члана колектива у раду на заједничком привређивању и издвојити његов доходак”). Али порез je довольно субјективизиран: постоји неопорезовани део који je издиференциран према

(13) Изложено je како су у Канади ствари стајале у 1959. Међутим, Комисија Carter , којој je поверена израда пројекга пореске реформе, крајем 1966 подпела je врло радикалан предлог о измснама у пореском систему (не знамо да ли je озакоњен). Y њем\ je предзиђено напуштање традиционалног начина индипидуалног опорезивања и прелазак на антиподни систем групног разреза. Порески обвезник, по предлогу, имала би бнти породпчна зајелница, са једном пријавом, једном основицом, једним абагманом. Упрошћење система иде дотле, да би и порез на предузеећа имао да да се утопи у нови јединствени порез на доходак (В ои 1 ak i a Ј., Un système fiscal révolutionaire, R.S.F., 1968).