Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

496

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

испунимо. Свака обавеза у циљу вршења неког зла и која je противна добрим обичајима може бити опознана" ( 29 ). Као што се види, текстови овог аутора су врло изричити. Он даје примере уговора који се не могу одржати с обзиром на околности под којима су закл.учени. Код тих уговора не може се применити правило да су уговори изнад закона. Вол>а странака не може произвести правка дејства ако се тиме вређају добри обичаји, утврђени друштвеним поретком. Са те тачке гледања овај аутор набраја многе забране у материји правних послова. Ту je закон тај који je изнад уговора. Уговор не може бити противан јавним обичајима, правним принцишша и основама друштвеног поретка. Та општа правила стварају једну непремостиву препреку индивидуалној во/ьи. Ако се у овим фрагментима не наилази на израз „јавни поредак”, као што то није било ни у римском праву, употребљени изрази и појмови су веома слнчни jep се помоћу гьих у ствари врши ограничено слободе уговарагьа. 5. Границе слободе уговарања у предаем веку биле су постављене и канонскнм правом. Ово право, сходно свои учегьу о метафизичном поретку и бесмртности душе, стајало je на становишту да се индивидуалном вољом не може ништа пуноважно уговорити што би било супротно духовном добру. Онај ко уговара у складу са правилима канонског права, спашава своју душу у свои натприродном крају. Напротив, ако се уговором вређају правила канонског права, онда ее чини грех и спас душе изостаје. Како су категорије канонског права ван граница искуства и просторновременске стварности, то ограничена слободе воље постају апсодутна и непроменљива вредност. Помоћу појма „спаса душе” и „општег (јавног) добра”, као чисто духовних творенина, канонско право заштићује свој метафизички поредак ствари. Са гледишта овога права, у смислу граница слободе уговарања, значајну улогу одиграла je пролшеорна и комфирмативна заклетва. Заклетва je у ствари била један формалан уговор ре/шгијског карактера. Пролшеорна заклетва састојала се у формулн.коју je изговарало лице ко je чини обећање, a која се састојала у нзговарању речи » per Deum iuro et sic me Deus adiuvet«. Она ce нарочито примењује од 13. и 14. века и то за скоро све уговоре. Y њој се препознаје утицај римске стштулације и германске fiđes facta. Шта je у ствари та заклетва значила на полу забрагьених уговора и које су њене карактеристике и дејства? Пре свега, она није била именовани уговор, већ више један начгш уговарања, један образац и формула за закључење разних уговора. Она, дакле, није била уговор са одређеним и непромењеним предметом, већ више оквир ошите примене. По тој особини она je подсећала на римску стипулацнју. Према томе, њено поље примене било je врло широко, скоро да je достизало неограничен домашај. Заклетва je била једностран уговор. Клетвеник пруезима обавезу према Богу и то je главна обавеза, а обавеза према сауговорнику била je акцесорне природе. Она je била апстрактан уговор. Производила je дејства независно од каузе. За њено закључење није се захтевала пословна способност као у другим случајевима. Довољно je било да се поседује потребна моћ расуђивања, што значи да су je могла чинити и лица млађа од 25 година. Недостаци воље, изгледа, нису утицали на њену пуноважност. Оба-

(29) Philippe de Beatitnanoir . Coutumes du Beauvaisis, Paris, 189‘), стр. 152, 160