Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

495

ГРАНИЦЕ СЛОБОДЕ УГОВАРАЊА

менути. Тако, уговор се не може одржати уколико je закључсн са неморалним циљем или подвалом или ако je супротан добрим обичајима или закону С 27 ). Као што се види, постоји овде ограничение индивидуалне вол>е у том смислу да она не ыоже бити протгшна извесним принцигшма. Али, ови фрагмента нису представљали слово закона, а поред тога, они не дају одговор на питање шта се има подразумевати под појмом добрих обичаја, нити наводе примере уговора супротних добрим обичајима. Изгледа, да се, и поред поменутих текстова, може закључити да je период варварских законика, почев од краја V века, у доброј мери „закаснио” еволуцију ослобађања права од формализма и учвршћивања појма јавног поретка и добрих обичаја као граница слободе уговарања С 2B ). 4. Период другог раздобља европског феодализма (тзв. каснији феудализалг) характеристичны je, за наше питање, по двојству световног и канонског права. Развојни пут граница слободе утоварања био je паралелно обележен регулама световног и канонског права. А.ш, у том паралелизму било je у извесним епохама изразите премоћи једног права над другим. Тако, у среднем веку све до Тридентског сабора (1545—1564) очигледна je премоћ канонског права, а од тада све je веће освајање световног права. Join у XIII веку било je покушаја да се одговори на питање који су правый послови супротни добрим обичајима. Карактеристичан je у том смислу текст старог француског писца Боманоара (Phillippe de Beaumenoire) који се сматра првим теоретичарем француског права. По нему, уговори су јачи од закона, па их зато треба поштовати и испунавати, али не и оне уговоре којима се постиже неки недозвол>ешl цшь. Тако, кад се једап човек обавеже да ће за одређену суму новца истући или убити трећег, онда се неће дуговати уговорена сума, jep се такве обавезе не треба придржавати; такав уговор je забранен и као такав неће бити пуноважан. „Има join уговора којих се не треба придржавати: као кад обећам да платим дугове из кощее или зеленашена или се обавежем неком човеку да за негов рачун или за рачун неког другог учиним нешто што би му више шкодило него користило. Правый послови противни праву били би нпр. ако тестаментом оставим више од петине мог имања или ако дам првој жени више од половине имана или друтој више од четвртине или ако уговором оставим једном детету толико да друга деца, ако их има, остану без наследства све такве обавезе не треба да буду одржане. Правило да je уговор јачи од закона односи се на сопствену ствар, која према обичајном праву не иде другоме; jep истина je да моје наследство по обичају припада мојим наследницпма ако га не продам или не отуВим за живота из неких оправданих разлога; нити, пак, могу своје наследство оптеретити оним што остаје жени после мужевл>еве смрти више него што се то по обичају ради —• и због тога се тис обавеза не треба придржавати. Уговори који су закључени противно добрим обичајима као кад бих уговорио да нешто украдем или учиним нешто рЬаво, да некога истучем, или кад бих се одрекао цркве не могу бити пуноважни: ниједне такве обавезе не треба се придржавати па чак и када бисмо се заклели да je

(27) Pierre de Fontaine: Conseil à un ami, XV, 1 (цит. према Simon: наведено дело, стр. 27).

(28) Planiol, Ripert, Boulanger: Traité élémentaire de droit civil, t. 11, Paris, 1952, стр. 16.