Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

499

ГРАНИЦЕ СЛОБОДЕ УГОВАРАЊА

позитивно право то постоје я две врете забрањсних уговора. Једии, којима се вређа природно право и добри обичаји и други, који су супротни позитивном праву. Тако, противно je природном праву и добрим обичајима уговарање краВе или убиства или насиља. Такви уговори су увек забратьени, они су противни природном праву, мада су уједно забрањени и позитивним правом. С друге стране, забрањени уговор који би се противно само позитивном праву био би нпр. уговор о продаји неке ствари чији je промет законом забрањен. Поред тога, Аома указује и на могућност повреде друштвеяог поретка путем одрицања од неког права које je дато појединцу. Y свим уговорима каже Дома свако може да се одрекне свога права руководећи се својим користима, али све то под условом да се тиме не вређа правичност, закони, добри обичаји и интереси трећих лица. Преузета обавеза у том смислу била би ништава, и аутор ту разликује две врсте ништавости: ништавост услед пословне неспособности странке која се одриче од права и ништавост због повреде закона или добрих обичаја. Као што се види, Дома je анализирао појмове: добри обичаји, недозвољеност, законску забрану, правичност, и сл. Он je с правом закључио да су ови различити изрази само манифестација заштите друштвеног поретка. МеВутим, када je у питању израз „јавни поредак”, треба ређи да je Дома био веома близу томе изразу, или тачније, тај израз je био на мартини његове теорије ( 36 ). Он говори о друштвеном поретку, о његовој повреди, о јавности и њеној заштити што je сасвим близу израза јавни поредак. Уссталом, пустимо самог аутора да нам о томе каже; „С обзиром да je сваки човек члан одре Вене друштвеие трупе, он мора да испуњава задатке и функције ко je су утврђене његовим положајем у тој групи. Ти задаци и функције су у ствари обавезе члана трупе и он их осећа као сопствене законе. Будући да je сваки појединац везан за одре Вену друштвену трупу чији je члан, он не може ништа предузети што би вреВало поредак те трупе. Садржина његове потчињеиости групи уврђена je законима поретка те трупе и моћи Божјом. Обавеза сваког појединца, дакле, има оквире у поретку друштва чији je он члан и та обавеза налаже да се ништа не чини према другима у нарушењу тог поретка. Они који би нарушили тај поредак, чинили би неправду другима и проузроковали би једну дисхармонију, чиме би била повређена јавност лица или добара и све то, најзад, води повреди добрих обичаја и спол>њег поретка” ( 37 ). Из овога текста се види да je Дома у своју теорију уградио схватање о једном спољњем поретку у сваком друштву, поретку који, под претњом ништавости, не сме бити повреВен индивидуалном волом. МеВутим, тај поре дак, према Доми, по свои пореклу je метафизички и заснован je, бар у друштвеним систетима Запада, на принципима хршпћанског морала. Y њетовом „друштвеном поретку” превагу добијају религијски принципи над принципима позигивног права, али, према Доми, и принципи позитивног права улазе у појам друштвеног поретка, за разлику од учења канониста пре Доми, Као што се види, теорија Доме није остварила неки нарочити напредак у односу на претходне, jep се и она у суштини ослања на метафизичке идеје. МеВутим, она je поставила једну синтезу дотадашњих фраг-

(зв) Simon: наведено дело, стр. 42

(37) Domat: Traité des Loix, ch. V, § 2,3