Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

500

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ментарних излагања и највише ce приближила појму, па чак и из разу, јавног поретка. Поред тога, она je у свет императивних норми ко je се не смеју „дирнути" појединачним уговорима или одрицањем од права, увела, поред принципа природне правичности, и принципе позитивног права. После теорије коју je поставио Дома, аутори се у 18. веку углавном ограничавају на репродуковање формуле да обавезе преузете волом странака треба испуњавати са изузетком ако се њима вређају добри обичаји и друштвени поредак С 33 ). Извесно прецизирање појма добрих обичаја изврпшо je Потие (Pothier) који je дао неке примере забрањених уговора. Он каже да je уговор забрањен ако му je цил> противан правичности, савесности и добрим обичајима; тако нпр. забрагьен би био уговор измеЬу заложног повериоца и купца о преносу својнне на заложеној ствари, јер заложни поверилац има законску обавезу да ствар врати власнику. Овај аутор продублује теорију о траницама слободе уговарања на тај начин што у недозволеном пилу види пример забраньеног уговора, што представл>а претечу теорије недозвољене каузе ( 39 ). 7. Принцип слободе уговарања добцја најшире могуће оквире у учешу теорије аутономије воле. Произашла из политичког либерализма проповеданог од филозофа 18. века и екопомског либерализма током 19. века, теорија аутономије воле представла тријумф појединца над друштвом (“ј. To je једно филозофско схватање према коме обавезе међу лудима настају зато што то они хоће. Индивидуална воља je изнад закона, она поседује стваралачку снагу. Воља je извор облигација, а не закон као спољни ауторитет. Пошто je човек Слободан, обавезу може преузети само он и то одлуком своје слободне воле. Отуда се обавезна снага уговора заснива на воли, а не на закону. Индивидуална вола je аутономна и суверена. Будући да се волом странака слободно регулишу њихови односи, уговор je, изнад свега, акт правичности. Странка која je уговором преузела обавезу не може се жалити да joj je тешка, пошто je ту обавезу слободно преузела. Отуда и максима теорије аутономије воле „Ко каже уговор каже правичност” ( 41 ). Као што се види, учењс о аутономији воле нзраз je индивидуалистичке филозофије и економског либерализма. То учење долази као последица поставки и цилева франпуске револуције које je ова истакла против феудализма, а у корист ослобођења личности од разних друштвешгх стега, привредних, политичких и интелектуалних. Са француском револупијом феудалну спутаност индивидуе замењује слободна вола, ко ja заједно са извесним елементарним правима човека чини саставни део основних идеја новог друштвеног система. Прокламовагье једнакости и слободе меЬу л, удима, неограничене приватне својине, слободе иыдивидуалыс активности имало je утицаја и на уговорно право. Створен je један постулат по коме су само појединцн, сходно свом природном праву, позвани да потпуно

(38) Argon: Institution au Droit Français, vol. 2, Paris. 1771, t. 11. стр. 336.

(39) Pothier: Oeuvres, t. 11. Paris, 1848, no 15, стр. 12, 25 и сл.

(40) Marty, Raynaud: Droit civil, 11, 1 vol., Les obligations Paris, 1962, стр. 30; Planiol. Ripert, Boulanger: Traité lébnentaire de droit civil, t. 11, Paris, 1952, стр. 6; Gounot: Le principe de l'autonomie de la volonté en dorit privé, Dijon, 1912; Перовић: Облигационо право I, Ошпта теорија угозора, Београд, 1968, стр. 2—17.

(41) Ripert: La règle morale dans les obligations civiles, Paris, 1927, стр. 40; Carbonnier: Théorie des obligations, Paris, 1963, стр. 81.