Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

622

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

не доживљава на начин да их обнавља и мијења. Управо je ово шире схватање културе онтолошка решја у којој Сичес смијешта право: правке норме су један облик објективиране људске свијести или културних творевина, a важеће или ефегстивно право je само постојање тих творевина у актуалном људском животу као процес њихове индивидуализирајуће примјене (судске, управне итд.) односно обнављања, тумачења, остварења и еволуирања њиковог смисла. Култура je онтолошка регија не само права него joui и технике, економије, религије, умјетности, државе, моралности, знаности итд. Задатак je филозофије живота и културологије да испита врсна и специфична обиљежја сваког од тих облика културе. Сичес у овом поглављу објашњава само двије основне или врсне категорије права: нормативност и гсолеюгивност. Право спада у нормативна значења или изразе требања који, насупрот дескриптивним значењима иш изразима бивања, важе неовисно о свом појединачном остварењу. С друге стране, право je смисаони израз друштвеног живота, тј. дио оног понашања и мишљења који су генерализхграни или које појединпи преузимају од других појединаца. Колективно нехма властигу супстанцијелност, као што je има аутентична егзистенција: оно je напросто униформираност или слагање понашања, мисли и осјећања припадника груше ко je остварују искључиво појединци. Сичес анализира структуру личности и меБуувјетованост индивидуалног и социјалног; разхуикује незамјенљиве индивидуалне односе од колективних односа замјењивих особа које су носиоци функција истичући да право спада у ову другу категорију; затим диркмовски одређује друштвене појаве као принуду, објашњавајући и њих помоћу пој,ма културе. Поглавље II завршава поновним афирмирањем повијесне бити човјека, културе и права, те одбацивањехМ природнознанствених и формално-математских модела њиховог објашњавања; у хЪудскохМ животу и творевинама не влада математизирајућа .дотика рационалыог”, већ „логика разложног” или логика животног и повијесно-колективног искуства и разума којом се схваћају или тумаче живот и култура из љихове властите, вриједносне и теолошке бити. Та логика живота или „разложног”, истиче „рациовиталист” Сичес, јесте лошка која je својствена праву и једина која омогућава спознају права. Y погл. 11l (153 —166) одређује се коначно структура права као једног од облика објективираног људског живота чији се смисао рествара, остварује и мијења у актуехшом животу. Хисторија теорије о пој.му права показује, сматра Сичес, да je већина правних мислилаца налазила предмет-право у једној од слиједећих категорија: вриједносги, формално требање и друштвени фагст. Противно познатој тези Е. G. Mayneza (Мајнеа) да су те три категорије појхмовно сасвим независне и да спорне раз лике измеБу аксиолошких, нормативних и социолошкнх дефиниција права имају искључиво вербални значај, Сичес чини својим стајалишхе бразилијанског теоретичара Miguel Realea према којему се право састоји управо из дијалектичке повезаности тих трију дгшензија. Право није ни чиста вриједност идеахших норми прпродног права, ни само норма која се не остварује, ниш салю понашање без референције на вриједности и норме; .дтраво je друштвена творевина (факт) норматнвног обхшка која je управљена на остварење становитих вриједности”. Ово тродимензионалпо схваћање не спријечава нас, меБутим, да сложену појавност коју назпвамо правом не изучавамо различитим методахма и претежно у једној, другој ш трећој од њених димензија. Тако се, опет у складу с теоријохм Реалеа, право као вриједност изучава у правној аксиологији и правној политици, право као норма у опћој теорији права и прав но ј догматици, а право као факт у правка ј културологији и социологщи права. Кратко пот. IV (стр. 167—170) je увод у Сичесова разматрања специфичних обиљежја права у односу на друге нормативне поретке: овдје се приказује пршштивни одичај као join неиздиференцирана норма и н>егов развој од факта спонтане принуде и навике у стварну норхмативну свијест.