Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

502

АНАЛИ ПРАВНOI ФАКУЛТЕТА

учење било je оспорено истицањем друштвених циљева у први план. Индивидуална вола може бити само средство у служби општедруштвених потреба. Она се не може схватити као аутономыа jep се њено правко дејство и принудна снага заснива на закону. Индивидуална вола мора бити потчињена заједничким интересима и у том смислу законодавац предвиђа установу јавног поретка чије оквире странке не могу мењати. Човек je део друштва, део извесног броја друштвених група, чијим се правилима мора покоравати тако да je слобода његове воле сведена на један ограничен домен ( 43 ). Учењу о аутономној вољи била je упућена и критика у погледу тврђења да се сваким уговором постиже правичност. Примећује се да би једно такво тврђење морало бити засновано на претпоставци потпуне једнакости уговорника, што у стварности није тако ( 44 ). Извесни аутори, као што je нпр. Гуно (Gounot) упућивали су теорији аутономије воле веома оштре критике ( 43 ). За њега, теорија аутономије воле значи једну нетачну представу стварности. Она посматра јединку изоловану од друшгвене средине, апстрактно, а не стварно и конкретно. За Гуноа, постоји ту, без сумње, једна заблуда. За нзолованог човека право не постоји: ко каже право, каже друштвена група. Због тога Гуно жигоше ту „робинзонску” концепцију која долази од представника учења о аутономиаји воле. Он каже да човек од свог рођења има своје место које je одређено правилима извесног броја колективитета која постављају одређене дужности и права. Човек je део породице, он врши одређену ггрофесију, он je грађанин овог или оног града, он je везан за одређену државу својим државланством, итд. Право je, дакле, скуп правила којима се регулипгу односи између луди у једном друштву. Отуда, може се рећи да je аутономија воле један погрешай начин изражавања, једна врста заблуде. Она je данас потпуно поражена и на сваком кораку пружа доказе своје неистине ( 46 ). Ако се посматрају гледишта присталица тсорије аутономије воле и њихових енергичних противника, изгледа да je истина негде на средини. Може се рећи да законодавац није имао слуха за претериваньа изражена у доктрини у једном или другом правцу. Законодавства и судска пракса познају принцип слободе утоварања са неопходник ограничеььима. Та ограничена, разуме се, нису иста у разним грађанским закошгцима, али она су, у ширем или

(43) Planiol, Ripert, Boulanger : ibidem

(44) Често y пракси економски јачи уговорник намеће „свој закон" другом уговоркику, тако да се уговор очевидно може јавпти и као инструмент помоћу кога се скрива и оттравдава експлоатацнја луди. Још je 1869. године француски правник Acolias приметно: ~Ако један рудар прихвати да ради десет часова дневно на 500 стопа испод површине земле за најамнину која једва покрива трошкове нсхране њега самог и његове породице, ако прихвати да се за ту надннцу изложи опасности да евентуално настрада од експлозпјс запаливих гасова, поплаве или одроњавања земле, ако најзад пристаје да за ту нету најамнину непрекндно унипггава своје здравле и да неизбежно умре у року краћем од 10 година, оставлаЈући у наследство својој деци ужасну егзистенцију коју je и сам имао онда несумњиво да изгледа парадоксално уврстпти један такав уговор међу оне који су израз аутономије индивидуе" (Acolias: Manuel de droit civil, t. 11, Paris, 1569, стр. 719).

(45) Gounot: наведено дело; Geny: Méthode d’ intérêtation et sources en droit privé positif, Paris, 1919, t. 11, no 171 ; Lucas: L'autonomie de la volonté en droit privé interne et en droit civil à la mémoire de Henn Capitant, Paris, стр. 469.

(46) Gounot: наведено дело, стр. 318, 419.