Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

501

ГРАНИЦЕ СЛОБОДЕ УГОВАРАГЬА

слободно стварају и регулишу своје грађанскоправне односе. Граница те слободе може бити само слобода друтога. Узима се да индивидуална слобода може бити ограничена, али да се та ограниченна могу правдати само у мери која je потребна за одржавање слободе друтога, а не ради заштите огаптих интереса. Границе аутономије вол>е схватају се као секундарна појава или тачније, слободна воља и њене границе представљају израз два лица исте идеје идеје аутономне воље. Слобода и њено ограничење не схватају се, дакле, као теза и антитеза, већ као једна хармонична целина у коју се сливају слободне вол>е и тьихове препреке које постоје једино зато да би омогућили потребну слободу других. Ограничење слободе воље не представл>а, дакле, акт неког спољњег ауторитета изнад воље, већ управо акт воље којим се омогућава и који je неопходан ради пуне слободе других. 8. Y спетлу учења о аутономпој вољи принцип слободе уговаратьа добија веома ппгроко У погледу садржине уговора, он се, најпре, испољава у једној генералној опиији: уговарати или неуговарати. У случају да се странка определи на закључење уговора, од њене слободне воље зависи избор другог уговорншса. Странке су, затиы, потпуно слободне у одређивању садржине уговорног односа, оне својом вољом суверено одређују елементе уговора и регулишу међусобна права и обавезе. Оне могу затсључивати различите уговоре, без бозира да ли су они законом предвиђени или не, јер су неименовани уговори исте правке важности као и именовани. Уговор слободно закључен ужива правну заштиту исто као да je реч о обавези коју je закон предвидео. Једанпут закључен сматра се да je уговор неповредив у том смислу што никоме не припада право (ни суду, ни трећим лицима, нити само једној странци) да га мења у било ком правцу. То право резервисано je само за заједничку вољу, што у ствари представља нов уговор, а за принцип слободе уговаратьа нов тријумф. Сходно општем принципу да су странке слободне у заснивању и регулисању међусобних односа, принцип слободе уговаратьа налаже правило да су странке слободне и у погледу начина на који ће изразити своју вол>у. Обавезне форме које би закон предвиђао значиле би извесно ограничење слободне вол>е, па отуда принцип слободе уговаратьа налаже да се уговори закључују solo consensu. 9. Теорија аутономије вол>е и принцип потпуне слободе уговаратьа као последила и примени ове теорије на материју уговора, није никада у свом буквалиом значетьу био прихваћен у законодавству. Учетье о безграничној слободи воље није могао ниједан правки систем да прихвати, па чак ни Француски грађански законик који je израз и тријумф индивидуализма. Али, ако није било прихваћено у буквалтюм смислу и у смислу једне до краја доследне примене, ово учетье je инспирисало многе законике и кодификације грађанског права у 19. и 20. веку. То значи да су границе слободе уговаратьа данас знатно шире у односу на време пре појаве теорије аутономије воље, али и далеко уже у односу на поставке ове теорије. Уосталом, учетье о аутономији вол>е и принцип потпуне слободе уговаратьа изазвао je у доктрини краја 19. и почетна 20. века оштре реакције ( 42 ). То

(*2) О озоме в.: Coumaros: Le rôle de la volonté dans l'acîc juridique, Bordeaux, 1931; Gounot: наведено дело; Planiol, Ripert, Boulanger: ibidem.