Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

520

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

решити путем предмета облигације, тако je могућ и обрнут став појам предмета je непотребан, jep се каузом може репшти све што изискује потребу за појмом предмета. Карбоније ( Carbonnier ) пише како je цео проблем архаично обојен, како je појам забрањеног предмета уговора, „бол>е рећи забрањене каузе”, један остатак табуа у Наполеоновом законику који води порекло још од res sacra из римског права ( 3 ). Иако je ово један од основних појмова грађанског права, у Француској доктрини он je запостављен, у сенци проблема каузе, што je можда последица и непредизних формулација Код сивила (Code civil-a) ( 4 ). Италијанска литература у овом погледу je богатија ставовима, тако да je Мирабели ( Mirabelli) тврдио како о проблему садржине и предмета облигације постоје готово исте толике разлике колике и у погледу појма каузе ( 5 ). Постоје не само теоретски него и практични разлози за омеђивање ова два појма. Законици обнчно постављају одређене захтеве у погледу садржине и предмета облигација и уговора: да су одређени, могући, дозвољени (°). Поред тога, истицано je како je драгоцени критеријум за класификапију облигација и уговора управо њихов предмет. Тако je Планиол (Planiol) све уговоре поделио на три категорије: на оне који се односе на ствар, на рад ина права ( 7 ). Од истог критеријума полази и Оверстак (Overstake) иако долази до других резултата ( s ). Потреба за одређивањем ових појмова, дакле, постоји. Цил> овог рада није да изнесе неку битно нову теорију, већ да јасније одреди ове појмове, којима се посебно у нас није шгко бавио. А да су они јасни, не би постојала толика шароликост у ставовима, чак и у скромним оквирима наше литературе.

Спор о предмету и садряшни je добрым делом терминолошке, дакле форЈмалне природе, тако да je много шта питање конвенције. Како ће ce нека ствар звати често je ствар традиције и навике. Отуда je в аж ни je разлучити суштину. Пре но што се одлучимо за овај или онај назив, испитајмо најпре из какве je грађе сачињен облигациоии однос, тачније: субъективно облигационо право, који су његови елементи.

(з) Caribcnnier, Théorie des obligations, Paris, 1963, стр. 130; слично и у Droit civil. 111 издание, Парнз, 1962, т. 11, стр, 368.

(4) Гако у чл. 1126. стоји: „Сваки уговор нма за предмет наку ствар (une chose ) коју ce једна странка обавезује да да или се обавезује да учини или не учини." Овде je у исту категорију ставлена и ствар и чинидба, што сматрамо неоправдан! lm. Даље у чл. 1128. пише: „Само ствари у промету могу бита промет уговора". Оправданије би било рећи: ,дтредмет престаднје".

(о) Mirabelli, Causa, oggetto, funzione, int er esse, Archivio giurtdico »F. S.-, Modena, 1950, 6p. 2, стр. 91 и сл. Вндети нреглед неких ставова италијанске литературе код Levi, SuVoggetto del rapporta giuridico, Atti del quinto Congresso internazionale di filosofia, Napoli, 1925, стр. 370—380.

(б) Вид. Code civil, art. 1128, 1129; Облигацнје и уговори, скица за законик М. Константиновића, чл. 22—25.

(7) Planiol, Classification synthétique des contrats, Revue critique de législation et de jurisprudence, 1904, стр. 470 и сл.

(s) Overstake, Essai de classification des contrats spéciaux, Paris, 1969.