Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

524

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

н>ој линнји и стварноправни однос je однос између л>уди поводом ствари, али ie релација субјект-објект ту много непосреднија ( 1й ). Када се дужншс обавеже да преда ствар, предмет облигације није та ствар, већ предаја ствари, Зато се и каже да облигационо право не праги ствар. Поверилац не може захтевати ствар, он може захтевати одређено понашање, пренос својине. Има аутора који идентификују права и обавезе са престацијом на коју се ова права и обавезе односе. Тако нпр. Стојчевић каже да су садржина облигације права и обавезе, са чиме се слажемо. Али касније додаје како се садржина свих облигација може свести на dare, facer е, praestare, што бисмо пре назвали предметом облигације, појмом који аутор не дефинише. Уместо предмета облигације налазимо предмет дужникове радње; „Од садржине облигације треба разликовати предмет дужникове обавезе, тј. ствар или чинидбу коју je дужник у једном конкретном случају купопродаје, зајма или другог облигационог односа дужан дати. Свим случајевима купопродаје, нпр. заједничко je да једна странка даје предмет а друга пену то je њихова садржина”. Тако се склизнуло на терен престације, чиме се противуречи полазном становишту по коме су права и обавезе садржина облигације. Овако апстрактно узету чинидбу аутор супротставља конкретним случајевима: „Али у једном случају купопродаје продавай дугује коња, у другом роба, а у тређем неку другу ствар та ствар je предмет дужникове обавезе, или како се краће каже, предмет облигације. По садржини се, дакле, разликују поједине врсте облигација по предмету се разликују поједини случајеви исте врсте облигације” ( 16 ). Свакако да престација није апстрактно чињење шш нечињење. Она мора бити одређена временски, просторно и с обзиром на предмет. Теорија класификује све поједине случајеве облигација у категорије dare, facare, praestare, али не постоји апстрактна обавеза продавца на dare, већ je он обавезан да у одређено време преда одређену ствар купцу. Степей одреВеиости није увек исти. Могу постојати облитадиаје са правом опције (било дужника било повериоца), некада je довољно да je облигација, односно дужыикова радгьа одредива. Код извесних облигационное односа престација je одређена ефектом дужникове радње (locatio-conductio operis faciendi), код других je то одреВивање ближе (locatio-conductio operarum I.

И на крају, као трећи елемент облигационог односа јавља се ствар у уобичајеном грађанскоправном смислу. Y једном случају то je непокретност, у другом новац, у трећем производ лудског духа. Ствар није непосредни предмет облигације, она се јавл>а као посредни предмет потражива-

(15) Тако Иоффе сматра да ствар уогапте не може бити предмет грађанскоправног односа, веб само људска радн>а (према: Радипшб, Облигационо право оггштн део. Ниш, 1967, стр. 10-12).

(16) Стојчевић. пав. дело, стр. 198—199.