Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

525

САДРЖИНА И ПРЕДМЕТ ОБЛИТАЦИОНОГ ОДНОСА

ња. Потражује се, не нека ствар, већ одређена чинидба, која се може односити на неки предмет. Зато се обично и каже да je ствар предмет престатшје, а не само облигације При употреби одреЬених назива морамо настојати да се држимо принципа истородности, да ј едким термином означавамо једну појаву, да не „мешамо жабе и бабе”. Често се дефинише уговор о купопродаји као уговор којнм се продавай обавезује да преда ствар или неко право купцу итд. ( 18 ). Овакав начин изражавања може се прихватит као данак традицији, али ннје исправан, јер понавља једну омашку коју су још Римљани чинили не разликујући ствари од права на ствар. Држећи се принципа истородности, морамо рећи да се продавац обавезује да пренесе својину или неко друго право, јер и при предаји ствари продавац je обавезан да својину на продатој роби пренесе. Исто тако се „мешају жабе и бабе’ када се каже да je предмет обавезе нека ствар или радња ( ls ). Ако сводимо све на истородну категорију и у случају ствари као .предмета” облигације, непосредни предмет je дужникова радтьа пренос својине или државине. ” Материјални делови природе, ствари у ужем смислу, оно што Римлани називају телесним стварима ( cor рог alia) , могу учествовати у облигационом односу двојако. Када продавац дугује кућу, предмет његове обавезе je сама кућа, тачније право својине на њој. Али ако се зидар обавеже да изврши оправку зграде, и овде се она појављује у облигационом односу, али очигледно учествује на један други начин. Постоје случајеви у којима ствар има заиста улогу предмета престаци је, јер ће, извршењем дужникове обавезе, трајно или привремено оне ући у оквире било правке било фактичке власти повериоца. Облигације најчешће и служе да путем њих људи дођу до правке власти над стварима (својина или које друго право) или до државине. На другој страни има односа у којима ствари играју неку улогу, али углавном ради одређивања престације. На наша, као што je то у случају оправке зграде, или путем тьих дужник треба да изврши своју чинидбу. Можда би требало терминолошки изразнти ову разлику. Чини се да би израз „предмет престације” требало задржати само за случајеве када ће поверилац, извршењем дужникове обавезе, стећи на тим стварима неко стварно право или државину, односно за ствари у облигацијама типа dare и praestare. До сада смо у истраживању граВе из ко je je саздано субјективно облигационо право установили постојање три елемента: садржине (права и обавезе), предмета облигације (престација) и предмете престације.

(17) Тако: Константиновић, Облигационо право (белешке за предавања средио др Капор), Београд, 1957, стр. 6; Јакшић, Облигационо право, општи дио, Сарајево, 1953, стр. 23—25; Радишић, Облигационо право општи део, Ниш, 1967, стр. 10 и сл.

(18) Антонијевић, Привредно право, Београд, 1966, стр. 224: ~ Продавац се обавезује . . . да уступи неку ствар (или право)" ... Y новијем издању налазимо бол»у формулацију; ~да уступи извесну робу ... да пренесе на купца право коришћеља те робе (односно право својине". (11l издање, Београд, 1970, стр. 210).

(19) Тако Code civil у чл. 1126, а и неки аутори (Перовић, Облигационо право, део I, општа теорија уговора, Београд, 1968, стр. 124).