Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

494

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

јима (»mores«), али, доцније, проткан и чисто етичким концептом (»boni«) који се углавном формирао под утицајем грчке филозофије. Ако се хоће, на крају једним скупним последом да обухвати еволуција граница слободе уговарања у римском праву, може се рећи да су те границе на неки општи начин чинили формалнзам и појам »boni mores«. Y периоду потпуне владавине формализма и неразвијених друштвених односа ни je било потребе за посебним прописима о заштити општих интереса, у смыслу данаппьег појма јавног порехка и добрих обичаја, пошто су прописи о форми покривали поле заштите тих интереса. Међутим, како je еволуција текла у правцу ослобађања права од формализма упоредо са развојем друштвених односа и правног промета, јављале су се и регуле обухваћене појмом » boni mores«., којима ce штитио постојећи правни и морални поредак. Отуда, иако римско право није познавало израз „јавни поредак”, он се, у суштини, и у том праву налазы са увек истим циљем да спречи домашај индивидуалне воље преко граница утврђених основннм принцшшма и установама једног друштвеног поретка. 3. Доба раног феудализма карактерише се поновном владавином формализма у уговорном праву. После пропасти римске државе долази до великог застоја у развоју права и правне науке. Враћање на натуралну затворену кућну привреду, нарочито у западним областима Римске Империје, није био процес у коме би се облигационо право, као право промета, могло развијати. Варварски законици (Lex Salica, Lex Ripuaria, Lex Alamanorum, Lex Visigothorum, Lex Burgundiorum, и др.) означавају повратак архаичног формализма у кохме поново преовлађује симболика и ритуал. Правни послови ce закључују у строго одређеним формами уз испуњење симболичких гестова. Обавезе странака нису последила њихове сагласности, већ фактичког преноса ствари или извршеног обреда. Постоје две велике категорије уговора; они који се закључују »re« и они који су потчшьени другим формалностима. Купопродаја која се у римском праву ослободила сваке форме поехала je у овом периоду реалии уговор. Обавеза купца да плати цену не настаје из сагласности о предмету и цени, већ из факта што je ствар једне од странака прешла на другу. Форма уговора огледала се у извршењу једног обреда у коме се дужник обвезивао да be изврпшти одређену обавезу према повериоцу, предајући овоме штап (festuca). То су били односи засновани на тзв. fides facta ( 26 ). Позивање на добре обичаје било je ретко у овој епохи. Веће присуство форме и формализма сводило je појам добрих обичаја на уске оквире и не много знача ј не институте друштвеног поретка. Y ствари, захтеви строгог формализма тада су представљали доволну гарантију од повреде друштвеног поретка индивидуалном волом. Строгост форме поново преузима функцију појма » boni mores « који се од доба републике римског права почео нагло ширити. На тај начин, границе слободе уговарања у доба раног феудализма у многоме подсећају на границе поставлено joui у првобихном римском праву. Ипак, неки фрагмента, у смислу позивања на добре обичаје у овом периоду, заслужују да буду по-

(26) Brissaud: Manuel d’histoire du droit privé, Paris, 1935, cxp. 427; Barmann: Pacta sunt servanda. Considérations sur l'histoire du contrat consensuel, Revue internationale de droit comparé, Paris, 1961, No 1, cxp. 23; Esmein: Etudes les contrats dans le très ancien droit Français, Paris, 1883, стр. 33: Dar este: Nouvelles études d’histoire du droit, Paris, 1906, стр. 149