Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

133

НЕКА ХЕГЕЛОВА СХВАТАЊА О ДРЖАВИ И СВОЈИНИ

стима даје рагу сасвим потврдно значење у животу народа и државе:’’... Стога рат има вшпе значења јер преко њега ... одржава се морално здравље народа према њиховој равнодушности према учвршћивању коначних одређености, исто као што кретање ветрова чува море од трулежи у које би га ставило једно трајно мировање, као што би ставио и народе један трајан или чак вечан мир( 24 ). 5. Већ je споменуто да се Хегелова философија државе потпуно уклапа у његову општу философију. Хегелова философија je рационална метафизика ко ja има и свој чисто теолошки вид. И заиста Хегел je, као и многи други немачки философи и друштвени теоретичари, почео свој теоријски рад теологијом. Његови радови са теолошког гледишта још ce и данас цене у протестантској (лутеранској) теологији. Његов први рад Дух хришћанства и његова судбина (написан 1798 —99 год, а први пут објављен тек 1907), супротставда старозаветни јудаизам, прво грчком духу који Хегел уздиже на рачун јудаизма, а затим хришћанству. Јудаизам по њему, изражава се у подвргавању Мојсијевим законима који намећу „позитивистичка” правила и који не изражавају моралну целовитост човека; награда за подвргавање тим правилима јесу материјалне користи на овој земди. (“) Насупрот томе Исус доноси виши облик религије, морални принцип по коме дуди нису робови позитивно постав дених, појединачних закона, него по коме се закон испуњава у дубави према Богу, Y јединству божанског и дудског. Није битна физичка, материјална страна човека, него духовна. Исти je живот и у божанском и у дудском због тога што je дух и у човеку истовремено божански, и управо због таквог духа човек може да схвати Бога и да буде обухваћен у Богу. Дух je, дакле, суштина и у човеку и у свету ван њега. Но, ту не постоји двојство између субјекта и објективног света, између свести и материје. Хегел je путем своје генијалне (иако приликом примене на чињенице често вештачки поставдене и извештачене) дијалектике покушаваода сједнни ове, до онда непомирдиве супротности у философији. Овај Хегелов Дух у суштини je веома сличан Платоновим идејама и хришћанском Богу. И у његовој концеппији државе има елемената и Платоновог учења о држави, и средњовековних хришћанских теорија Августина и Томе Аквинског. Платон сматра државу највишом идејом а на сличан начин je посматрају и Св. Августин и Тома Аквински. Разлика je у томе што, док код Платона држава, као и сваки предмет на овом материјалном свету, у правом савршенству постоји само у свету идеја, а код Св. Августина и Томе Аквинског, слично томе, на небу, у „Божјој држави”, при чему je овоземадска држава, макар и пајбода, само несавршени одраз идеалне државе

(24) Пар. 342, стр. 263 књиге.

(25) Такав Хегелов став према јудаизму инспирисао je и младог Маркса да напише Јеврејско питање у коме и он сматра да ондашња либералка буржоазија нзражава дух јудаизма. Вид. А. Гаме, Библија у светлу друштвених борби, 1970. стр. 201. н сл. Додуше у Марксово време наведена Хегелова књига пије још била објавл>епа; но Хегел наведена схватања о односу јудаизма и хришћанства заступа и у другим својим радовима. С друге стране Хегел се у практичном животу залагао за равноправное Јевреја који тада у Пруској, као и у већини других европских земаља, нису били изједначени у својим правима са осталим становништвом.