Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

140

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

питала и добити и прописима који се односе на олакишце у погледу уговарања арбитраже за случај спора из инвестиционог уговора ( 7 ). Постоје различити приједлози и нацрти конвендија за регулисање странах инвестиција( 8 ), a меВу њима треба истаћи нардрт О.Е.Ц.А., јер тај нацрт формуляра начела међународног права која су се искристализирала у овој правној области( 9 ). Заједничко je тим нацртима то што се претежно баве сличним проблемима у вези са национализацијом и експропријацијом. Занимљиво je да je уз остале пројекте, пројект Европског вијећа за доношење инвестиционог закона требао предвидјети права и дужности инвеститора и дужника, као и друге увјете који треба да допринесу стварању и одржавању инвестиционе Климе. Међународна унија адвоката, пак, на свом конгресу одржаном у Келну 1958. заузела je у једној резолуцији став да je за стране инвестиције „међународно право врховни ауторитет”, и да начело pacta sunt servanda треба примјенити код специфичног ангажирања државе према странцима. Набрајање различитих пројеката има за сврху да се види: 1. до које je мјере постигнута опћа сугласност у погледу заштите страних инвестиција и 2. да се покаже да се сви ти захтјеви односе на подручје јавног права, углавном на осигурање тзв. инвестиционе Климе. Y погледу облигационог права наша пракса и теорија стоје на становишту да су утоворне странке слободне да изаберу било ко je материјално право као мјеродавно за свој уговор (the proper law of the contract), Избор не смије бити учињен in fraudem legis и ту je граница аутономији воље. Напосе није потребно да je изабрано право у некој вези с уговором. Честа je пракса наших подузећа, а и иноземних партнера да прихваћају материјално право Швицарске као мјеродавно право за свој уговор. Тиме се постизава да се изабере право треће земље, а осим тога то je право сувремено, припада истом систему којему и наше и у погледу кодификаторне технике представља врхунско достигнуће. Југославенски извори права страних инвестиција. Полазећи од споменутнх међународних извора потребно je изложити наше изворе инвестиционог права мјеродавне за инвестиције у земл>и и утврдити у којој мјери одговарају међународним стандардима. Начелно, с гледшпта међународног права, страна имовина подлијеже домаћем праву суверене државе у којој се налази. Али, иако суверена држава не може себе обавезати да неће извршавати своја суверена права, она ће у вршену тих права водити рачуна о међународном праву, jep je својим прописима омогућила и подстрекнула стране инвеститоре да инвестирају. Сама чшьеница да je савезним законом омогућено страно инвестирање повлачи одре Вене посљедице. Касније je ова материја добила и ус-

(7) С. М. Schmitthoff: Transnational Trade and Investments, и World Pec.ce through Law the Geneva Wordl Conference, Geneva 1969, стр. 263.

(8) M. Brandon: An International Investment Code: Current Plans, Journal of Business Law, London 1959, стр. 7. и сл.

(9) С. М. Schmitthoff: под 7, стр. 274 и А. Голдштајн, под 4, стр. 29—30.