Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

141

ПРАВО СТРАНИХ ИНВЕСТИЦИЈА Y ЈУГОСЛАВИЈИ

тавну категорију. Уставним амандманом XXII предвиђено je у првом ставу точке 4. да: „Организације удруженог рада могу средства друштвене репродукције улагати у шюземству и користитн се средствима страних особа, под увјетима и у границама утврђеним савизним законом." Из овнх уставних одредаба произлази да се страно инвестирање у нашој земли гарантира Уставом и да je реглементирање придржано у савезном законодавству. Из дикдије наведеног Амандмана да се домаћа подузећа могу користити средствима страних особа „под увјетима и у границама утврђеним савезним законом”, произлази да се мисли управо на прописе јавног права којима се регулирају стране инвестиције. Дословно узевпш и граматички тумачећи из наведене одредбе уставног амандмана не види се јасно да се односи на joint venture. Да се мислило на joint venture произлази из ријечи да наша подузећа могу средства „улагати” у шюземству, дакле „користити се средствима страних особа” уложених код нас. Да je реч о joint venture произлази из другог става исте точке уставног амандмана којим се прописује да: „Права стране особе на средства која улаже у организацију удруженог рада у земљи не могу се након закључења уговора уманити законом или другим актом.” Овај, други став уставног Амандмана садржи уставну одредбу о апсолутној забрани ретроактивности прописа у материји страних инвестиција. Тиме ja у наше уставно право унесена изшшка у односу на опће правило савезног Устава изражено у члану 154. и то у ставу другом. Савезни устав найме у првом ставу тога члана забрањује повратно дјеловање прописа и других аката, али у другом ставу дозвољава да се само законом може одредити да поједнне његове одредбе и прописи донесени на основи такових одредаба имају повратно дјеловање. Амандман XII не допушта примјену другог става члана 154. савезног Устава на уговоре о страном инвестирању у земли. Питање je само докле досеже ова уставна одредба изражена наведении Амандманом. Ради се, найме, о савезним уставним одредбама и о томе да се границе и увјети страног инвестирања имају регулирати савезним законом. Чини се несумњивим да се, како уставне гаранције, па тако и забрана ретроактивности, односе не само на савезно законодавство већ на цјелокупно законодавство ко je се има примјенити на стране инвестидије. У другом ставу точке 4. наведеног уставног Амандмана говори се найме о томе да се након закључења уговора не могу умањити права стране особе „законом или другим актом”. Те се ријечи морају тумачити тако да се забрана односи на свако погоршање правые ситуације услијед ретроактивности прописа. Иначе би наведена уставна гаранција била ослаблена кад се узме у обзир могућност примјене републичких прописа јавног и приватног права већ по садашњем стању расподјеле надлежности измеВу Федерације и републике, а поготово у будуће.