Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ким ратовима, указује А а Ј ош није сасвим прихваћена теза о њиховом меВународном карактеру. Исто важи и за антиколонијалне ратове; колонијални ратови тј. оружана борба колонијалних народа против колони јалне силе; војна интервендија већег обима на страни легалне владе или војна интервенција већег обима на страни побуњеника или инфилтрација припадника оружаних снага друге земле у редове побуњеника; оружана борба друштвене трупе која тежи ка самосталној државностн или барем аутономији у оквиру своје државе. 4. Како побољшати положа / и меЬународноправну заштиту учесншса у унутрашњем оружаном сукобу. МеБународни комитет Црвеног крста, и МеВународне конференције Црвеног крста, као и Резолуције Генералне скупштине Ујединених нација залажу се, последних година, да се побелила меВународноправна заштита учесника у унутрашњем оружаном сукобу и предлажу да се на учеснике тих сукоба у случају њиховог рањавања или зароблавагьа примењују одредбе ЖК о поступању са раненицима и болесницима оружаних сукоба међународног карактера као и одредбе о ратним заробленицима. Члан 4. ЖК набраја и прецизно дефинише која лица у случају заробљавања имају право на поступай као ратни заробленици. Већхша бораца за слободу на коју се односе резолуције Генералне скупштине и МеВународних конференција ЦК, формално не испуњавају услове које тражи члан 4. 111 ЖК. Да би борди у унутрашнем оружаном сукобу, de lege lata, имали право да се са нима поступа као са ратним заробленицима, унутрашни оружани сукоб мора прерасти у меВупародни и негови учесници морају испуњавати услове који се спомшьу у члену 4. 11l ЖК. Ако се одреБеним унутрашним оружаним сукобима, под одреВеним условима, меВународноправно призна карактер меВународног оружаног сукоба, као што се то предлаже у претходној тачки, онда je меВународна правна заштита коју пружа члан 4. 111 ЖК проширена на све оне категорије лица које испуњавају услове прописане у плану 4, na'je самим тим проблем заштите учесника осталих унутрашних оружаних сукоба изгубио своју актуелност. Ако, учесници у националноослобадилачким и колонијалним ратовима, као и учесници у унутрашним оружаним сукобима код којих доБе до војне интервенције или инфилтрације оружаних снага трећих држава било на страни легалне владе било на страни побуненика, добију својство учесника у оружаном сукобу меВународног карактера, онда се од них оправдано може тражити да испуњавају оне услове које прописује члан 1. Хашког правилника о законима и обичајима ратована на копну из 1907. год. односно члан 4. 111 Женевске конвенције, да би им се признало својство припадника оружаних снага по меБународном праву. Признаване сваком учеснику унутрашнег оружаног сукоба, без обзира на квалификацију сукоба и без обзира да ли испунавају услове прописане у чл. 4. 111 ЖК права на поступай као са ратним зароблеником, претворило би све унутрашне оружане сукобе у сукобе међународног карактера и пружило меВународноправну заштиту свимпобуненицима. Може се поставити питане у чијем интересу je данас да се такова наЈшира меВународноправна заштита свих категорија побуненика. оствари. Y стабилизованим државама, а то су данас све велике капиталис

153

МЕБУНАРОДНОПРАВНА ЗАШТИТА УЧЕСНИКА Y УНУТРАШЊЕМ ОРУЖ. СУКОБУ