Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

87

ПРАВО НА РАД

Ha овај начин се поставља питање садржине права на рад. Ауго je већ предмет спора, да ли je право на рад право чије остварење радник може захтевати под претњом санкдије да ли je оно апсолутно или релативно право и сл. Поста ји велики степей сагласности о томе да право на рад не утврђује обавезу дрлсаве или неког другог субјекта да обезбеди посао сваком ко посао захтева ј l2 ). На другој страни се исгиче да je право на рад једнако право запослетьа и једни мисле да je оно апсолутно jep делује према свима док га радник не оствари а да запослењем постаје релативно. Критикујући овај став, други аутори истину да je ова по дела неадекватно и да представља уношење појмова грађанског права у проблематику права на рад а исто тако да ако се говори о праву на рад као апсолутном, онда je оно апсолутно право и после запослења а не само пре ( 13 ). И поред овквог става теорије и данас je распространено мишљење да право на рад треба да значи обезбеђење посла свима. Како економска неразвнјеност данас представља препреку да право на рад буде право свих на радио место, право на рад као захтев задржава то значење. Произилази из овога да право на рад у социјализму представља програмско начело и једна je врста прокламовања политике пуне запослености уз гарантовање једнаког права на запослење, слободног избора запослења, забране дискриминације, заштите на раду, и награде према раду. То je гарантовање права у погледу запослевьа а што се тиче образована и стручног оспособљавања, прописи и теорија инсистирају на њима као праву на образована на известан начин одвојено од права на рад. Y нашој теорији право на рад се дефинише као једнако право зајамченог запослења од стране друштвене заједнице сваком за рад способном грађанину, и то сталног, слободно изабраног запослења које одговара способностима грађанина и у друштвено корисном раду обезбеђује средства за пристојан живот запосленог и његове породице( 14 ). Овде су посебно значајне одредбе о истицању стадности запослења и услова да рад запосленом и члановима његове породице обезбеђује пристојан живот. Нормално je поћи од претпоставке да обезбеђење средстава за пристојан живот не значи само обезбеђење свакодневних по треба већ и услова за образовање и стручно оспособљавање. Иако се не може тврдити да право на рад није остварено ако je обезбеђен слободно изабран посао, да би право на рад заиста било остваривано потребно je да буде обезбеђено образовање и стручно оспособљавање. Наша теорија делом указује на потребу таквог схватања права на рад. Право на рад je, дакле, шире од права на запослење и заштите стадности запослења и слободе рада. Y случају привремене незапослености, као што je познато, незапосленима се обезбеђује материјално осигурање и дру-

(12) и. др A. Балтић, ар M. Деспотовић, Основы радног права Југославије и Основы проблемы соцнологије рада, Београд 1971, стр. 160. R. Kyovsky, Право на рад, његови нормативно етнчко-полытичкы и економски аспекты, в. Аэудскы фактор ы проблемы запосленостн, Београд 1969, стр. 217. н 223.

(12) Ф. М. Девиант, op. cit. стр. 291 и О. В. Смирнов, Природа и сущност права на труд в СССР, Мое. 1964 стр. 17. (14) Др А. Балтић, др М. Деспотовић, op. cit. стр. 166. и др Н. Тинтић, op. cil. стр. 66.