Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

738

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Али, није само то. Судска осуда има, поред осталог, и одређено морално и психолошко дејсхво, а, уосталом, повлачи и неке друге последние у даљем животу осуВеног лица. Вероватно je да се у свим тим релацијама теже третира дело краВе него дело одузимања моторног возила, па и тај моменат није без знача] а и утица] а на учиниоца односно могућег учиниоца. Ипак, одлучујуће je по мом мишљењу ово: кривично дело из чл. 254а у пракси најчешће треба квалификовати као кривично дело тешке краВе из чл. 250. КЗ. Аргументи уколико су прихватљиви навадени су напред. А за ово кривично дело следује друга, знатно строжија казна строги затвор до десет година. На жалост, створена je таква констелација односа у друштву да ;морамо ићи и на репресивно дејство казне како би оно убудуће деловало превентивно. Последице кривичног дела из чл. 254а су велике и све веће. .И то не само материјалне ако се тако упропашћују бројни милиони, у крајњој линији, друштвене имовине. Последице су такоВе моралне и психолошке природе, а такие последице се нешхо касније претварају и у политичке последице. Ствара се одре Вена друштвена клима у којој се оваква делатност већ мора сматрати као одреВени чак и политички проблем. Наиме, граВани се све више осећају незаштићени па се јављају протести противу друштва и његових органа, да су неефикасни и сл. Јављају се и разни облици самозаштите (граВани се организују да сами ноћу чувају кола, при чему je долазило и до обостране пуцњаве са „одузимачима” и сл.). Y таквој друштвеној клими и ситуацији, заиста би био апстрактан и неживотан, па дакле и штетан, сваки раније унеколико разумљиви хумашlзам према нашем „дечку, који жели да се мало провоза”. Ако je реч а изгледа да je то све више о све организованијем криминалу који па та] начин постаје друштвено опаснији, онда морамо одговарајуће реатовати. Ако je реч о асоцијалном, неприлагоВеном- менталитету, на који не можемо деловати неким блажим мерама, онда на њега морамо утицати онако како морамо. А то, сем осталога, значи да би морали не само пооштритн казнену политику при постојећим квалификацијама већ преиспитати и саме те квалификације. Уосталом, није без интереса напоменути да законодавства неких других земаља, као што je рецимо Француска, Италија, Пољска и др., колико je познато, третирају ово кривично дело као краБу, тако га квалификују и тако га кажњавају (иако, додуше, законодавства неких других земаља имају и другачије квалификације, више или мање сличне нашој). Да би се разумело, још једаред јасно истичем да се ово не узима као једини могући излаз и решење, као спасавајућа мера, као нешто што би решило проблем. Толико илузија, наравно, немам. МеБутим, чврсто веру] ем да би ова разматрања требало узети у обзир код предстојеће ревизије нашег казненоправног система како би се размотриле и овакве могућности као само један допринос акције нашега друштва у борби противу оваквих друштвено опасних и све опаснијих делатности.