Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

112

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Проф. Михаил Андреев, ЗАКОН НА КОНСТАНТИН ЮСТИНИАН, Софийски препис, София 1972, 263 + 117 +43. Све словенске ранофеудалне и феудалне државе у источним и јужним дијеловима Балканског Полуострва (Македонија, Бугарска и Србија) формирале су се под политичким и културним утицајем Византије. Писменост као основни инструмент цивилизације и све културне и вјерске институције Словени су дуговали Византији. То се може најбоље видјети на примјеру немањићке Србије, најаче и надуготрајније јужнословенске феудалне државе, која je у првој половини 14, стол>ећа, уцраво када се налазила на врхунцу моћи, по култури и установама изгледала „као саставни део Цариградског царства” (С. Новаковић). Као што je својевремено, у 7. и 8. стољећу, Византија дјеломично кодифицирала ради својих потреба словенско обичајно право (Номос Георшкос Земљорадшгчки закон), тако неколико вијекова касније словенске средњовијековне државе граде CEoje правке системе углавном преузимањем византијског феудалног права. Поред неких старијих закона (Светосавски номоканон), у 14. стољећу улазе у правнн живот Србије два византкјска зборника: Синтагма Матије Властара, позната као Скраћена синтагма, и тзв. Јустинијанов закон (тј. Земљораднички закон сажет у 33 члана). Ова два закона налазе се у свим старијим рукописима и преписима Душановог законика, па се могу сматрати саставним дијелом закоыодавства Стефана Душана. Међутим, у повисим преписима, одредбе Скраћене синтагме су приюъучене дијелом Душановом законику, a дијелом Јустинијановом закону, тако да се ови рукописи састоје из два дијела: самог Душановог законика и пропшрене редакдије Јустинијановог закона, обично под насловом Загсон Константина Јустинијана (ЗКЈ). Такав један новији препис Душановог законика, настао вјероватно у 17. вијеку, чува се у Националној библиотеки Бирило и Мето■дије у Софији. Овај npemic je познат као „Софијски рукопис Душановог законика”, и састоји се из самог Душановог законика и Закона Константна Јустннијана, овдје под насловом Судан, који садржи 87 чланова. Досада су чешће истраживани извори јужиословенских средњовијековних права, док je садржина тих феудалних права релативно мање проучавана. То je случај и са Законом Константина Јустинијана, који je досада у два маха објављиван (Ј. Борђевић у Српском летопису, у Будиму 1859; Т. Флорински у Споменицима законодавне дјелатности Д ушана , цара Срба и Грка, у Кијеву 1888), али његова правна садржина није посебно анализирана. Крајем 1972. године, познати бугарски романиста и професор Универзитета у Софији, Михаил Анрејев, аутор више упоредно-историјских студи ja из римског, византијског и словенских средњовијековних права, објавио je опширну књигу о Закону Константина Јустинијана, према софијском рукопису, којом je дао значајан допринос садржинском проучавању бугарског и српског феудалног права, те права православно-словен*ског становништва (milleta) у Османском царству. Књнга проф. Андрејева се састоји из два дијела, закључка и неколико прилога. У првом дијелу говори се о изворима и карактеру Закона Константина Јустгшијана, док се у другом опширно анализггра његова правна садржина. У закључку, аутор разматра значај овог закона за бугарско феудално право, а у прилозима даје преводе и факсимиле софијског и раваничког рукописа ЗКЈ. Пажљивом анализом, проф. Андрејев je утврдио поријекло појединих •одредби ЗКЈ. Већина чланова ЗКЈ су византијског поријекла н преузети су из сажете редакције Јустииијановог закона и скраћене Властареве синтагме. Поред тога, аутор je утврдно да je састављач софијског прегагса ЗКЈ користио и Закон судниј људем, из 9. стољећа, један од најстаријих словенских правних зборника, чију примјену Андрејев везује искључиво за Бугарску, мала у науци постоје и друге теорије о овом закону. По мишљињу проф. Андрејева, три члана ЗКЈ потичу из Закона судниј људем. То су: члан 34, који регулише услове откупа ратгшх заробљеника и робова; чл. 42, који одређује ко и како може свједочити на суду; и чл. 46, који