Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НЕКИ ПРАВНИ ПРОБЛЕМИ ТРАНСПЛАНТАЦИЈЕ ДЕЛОВА ЧОВЕЧИЈЕГ ТЕЛА

Y последње време, сведоци смо неслућеног развоја медицин ске науке и њеннх достигнућа ко ja су у велико] мери померила традиционалне границе између живота и смрти. Међу таква достишућа несумњиво спада и трансплантација делова човечијег тела, која представља један од врхунских домета модерне медицине. МеБутим, та иста достигнућа, руковоВена једним јединим циљем продужењем и олакшањем живота човека, Донела су нова питања и нове дилеме ко je се, из дана у дан, постављају у све озбиљнијем виду и тиме стављају проблем овог решена у први план. МеВу таквим питањима, једно од веома важннх je и питање правног регулисања трансплантације. Иако се данас тешко може гсворити о некој појави само са једног неног аспекта, тежећи при томе да се да свеобухватна слика пене проблематике (што je само доказ чињенице да je иителектуална сфера човекове делатности веома испреплетена и да садржи веома различите елементе у једној заједничкој области, што изазива и захтева интердисциплинарни приступ њеном истраживању), покушај правног сагледавања једног феномена као што je трансплантација, за коју се душ тврдило да представља искључиво медицинску појаву, ипак има своје оправдање. Оно се може наћи, пре свега, у чшьеници да, као и свака појава у друштву тако и ова, може имати свој правни аспект, па према томе и представљати појаву из области права. Несумњива истина да нравна разматрања у велико] мери заостају за медицинским проучаванем трансплантације, не значи, меВутим, да ова појава нема своју правну страну и представља погрешай аргумент у прилог става да je ова појава чисто медицинске природе. Напротив, може се рећи да je она и правни проблем, комплексам исто тако као и њен морални и медицински аспект, чак посебно комплексан јер већ стоји под утицајем ова два проблема. Јер, ако постоји један заједнички морални или медицински став, овде je реч о различитим правним схватанима, зависно од места, времена и система. Заостајање правке науке ко] a je дужна да пажљиво прати и регулише појаве у друштву, представља само једну од последица добро познатог оклевања јуриспруденције да новим појавама у друштву одмах дё иову форму, и неног чекана да проВе известан период у коме те појаве треба да стекну своје право грађанства. Ипак, не треба осуВивати право што заостаје за техничном или друштвеном еволуцијом. То je својствено